НОВИ станари у згради Народне скупштине, кад су се једном домогли слободе и власти, ужурбано су радили на новом државном уређењу земље, не занемарујући при том ни учвршћење сопствене власти, служиће се у поприличној мери шемама и манирима из праксе и теорије совјетске државе, какво ће на почетку педесетих година бити, рецимо увођење сељачких радних задруга, што је било друго, наше име, за совјетске колхозе.
Одмах по доношењу новог Устава, у јануару 1946. године, при крају те исте године у Скупштини су донети закони о национализацији већих индустријских предузећа, банака, великих трговинских фирми, транспортних система и других приватних предузећа.
Значајан део имовине конфискован је онима који су проглашени за народне непријатеље, или су већ побегли из земље.
Скупштинско здање било је у тим годинама сведок вртоглавог успона на лествици власти и популарности једне личности, која је у сваком случају, спорио то неко или не, обележила малтене целокупну епоху југословенске државе, или бар оне три Југославије које су биле под њим - Демократске Федеративне Југославије, Федеративне Народне Републике Југославије и Социјалистичке Федеративне Републике Југославије. Ону последњу Савезну Републику Југославију, која је већ била остала без одреднице "социјалистичка" и без четири бивше чланице заједничке државе, Тито није доживео.
У Скупштини је Тито у јуну 1950. године (био је само председник владе) поднео експозе у којем је објаснио како се и зашто фабрике дају на управљање радницима. Био је то јасан одговор на државни социјализам који се практикује у земљама совјетског блока, са којим је ондашња Југославија идеолошки, а умало и ватрено, заратила 1948. године, у време информбироа.

БИЛА је то најава и почетак увођења радничког самоуправљања у економски систем земље, затим увођење друштвене, уместо државне својине, а све у тежњи и политичкој замисли да се у земљи гради социјализам "хуманог лика", нешто сасвим другачије од праксе социјалистичког блока на истоку, на шта су позитивно реаговали и многи леви теоретичари у Европи.
Време ће показати да је то, уз оне магловите формулације о "удруженом раду", ипак била утопија, која је Титовом режиму била од помоћи понајвише у балансирању између два опречна блока, односно две велике силе.
Савезна народна скупштина, како се онда званично звала, усвојила је 13. јануара 1953. године Уставни закон којим се уводи функција председника Републике. Дан касније Тито је изабран за првог председника ФНРЈ. Једногласно и без противкандидата. И тако је било и у свим наредним бирањима 1954, 1958, 1963, 1967, 1971. Те 1971. године Тито је биран на нову, а заправо исту функцију - за председника Председништва СФРЈ, органа који је основан да би се нагласила што већа улога република и покрајина, а и да би се отпочео процес припрема за Титов одлазак.
У том свом успону, користећи ривалство два блока и незадовољство "трећег света" њиховом доминацијом, Тито је 1961. године, уз помоћ индијског председника Джавархалала Нехруа и египатског шефа државе Абдела Гамала Насера, сазвао први Самит несврстаних у Београду и изненадио многе у свету да је једна, ипак, мала и социјалистичка Југославија могла да окупи "трећи свет" у својој кући.
Самит је одржан у згради Савезне скупштине од 1. до 6. септембра 1961. године. То су били узбудљиви дани за Београђане, а такође и за особље здања на Булевару, које је у тих шест дана могло да види шаролику параду председника и владара из трећег света, који су у својим националним ношњама, окружени пратњом дали сасвим другачију слику југословенској престоници. Тим шароликим скупом под сводовима Народне скупштине били су задивљени и југословенски извештачи, међу којима је као млади репортер био и аутор ових редова.

ПРВОМ скупу несврстаних у Скупштини учествовали су шефови држава и влада 24 земље, њих пет су биле посматрачи, а самиту су такође присуствовали и представници тридесетак ослободилачких и мировних покрета, као и других прогресивних организација.
Са скупа, на којем су својим ауторитетом доминирали Тито, Нехру и Насер, упућено је писмо ондашњем председнику САД Джону Кенедију и првом човеку совјетске државе Никити Хрушчову, са захтевом да имају више разумевања за тежње народа "трећег света", оних који би да буду слободнији, да боље живе, а да се не приклањају ниједном блоку.
Од несврстаних су у Београду остале само успомене - неколико десетина платана које су учесници два самита који су одржани у нашем главном граду, засадили у Парку пријатељства на Новом Београду и један више него скроман обелиск поред Бранковог моста.
Од та два београдска Самита несврстаних, само је први био у Скупштини, док је другом, двадесетак година касније домаћин био конгресни Центар "Сава".

ВЛАДА И ПОСЛАНИЦИ
У ПОСЛЕРАТНОМ дотеривању и прилагођавању новим временима и новим властима ентеријера Народне скупштине, извесне промене је, по свему судећи на иницијатву Кардеље, доживела и велика сала, у којој је годинама заседало Савезно веће.
Наиме, по замисли архитекте Илкића, а тако је урадио и његов следбеник и наследник Краснов, велика сала је била тако постављена и опремљена, да су чланови владе, кад присуствују заседањима, били окренути лицем ка посланицима.
После је то промењено, па су се и чланови владе нашли у истом положају у којем седе посланици, тако да је испало да једни другима не гледају у очи.

(Наставиће се)