Пише: Борислав Лалић
Кад су партизани стигли у Београд и ослободили га, заједно са трупама Црвене армије 20. октобра 1944. године, затекли су опустошен и измучен град, а у његовом средишту празно али ипак очувано здање Скупштине Краљевине Југославије, из којег је само неколико дана раније избегла цивилна окупаторска управа за Србију, која је ту била смештена у време немачке окупације.
За партизанима, који су настављали да терају непријатеља према западу, преко Саве и Срема, у слободни Београд је са Виса стигао и врховни командант партизанске војске Јосип Броз Тито и убрзо се појавио под сводовима скупштинског здања, преко пута Старог и Новог краљевског двора, који су такође остали прилично очувани после немачког бомбардовања и ратних разарања.
Збило се то 19. новембра 1944, непун месец по ослобођењу главног града, када су се у скупштинској згради окупили чланови председништва АВНОЈ да ту одрже прву седницу у слободном Београду. АВНОЈ је у то време била нека врста "народне скупштине" нове власти, скупштине коју су по партијским и војним критеријумима састављали ратници и челни људи Комунистичке партије, при чему је Тито, са својим најближим сарадницима, био неприкосновени вођа и оличење концентрације војне и партијске власти - и у Привременом народном већу и у Врховном штабу и у АВНОЈ-у.
ПРАЗНА и нема Скупштина је, рекло би се, равнодушно дочекала нове госте, ваљда и због тога што је већ у тих десетак година свог постојања могла свашта да види да би ишта могло да је изненади. На тој седници председништва АВНОЈ-а донета је одлука да се Титу додели други орден Народног хероја. Био је то јасан наговештај да Скупштина и нова држава започињу нови живот у знаку имена и дела вође који, очигледно, није био нимало оптерећен легендом о уклетом здању.
Почињала је нова ера у животу нове државе, а такође и у животу старе Скупштине, која ће у наредним годинама и деценијама бити сведок и домаћин многих историјских дешавања, промена и ломова, али ће, при томе, ипак очувати своју физиономију, наравно, уз она узгредна шминкања и подешавања која је наметала нова власт, желећи да се ослободи наслеђа старе Краљевине и свега оног што на њу и њену власт подсећа.
Под сводовима овог здања обликовале су се нова власт и нова држава "братских народа", која је баш због те шароликости федералне државе, а све у знаку очувања "братства и јединства", за тих 45 година комунистичке владавине доживљавала свакакве промене. Иновације и одлуке колико год су биле усмерене на очување заједничке државе, допринеле су и њеном суноврату.
НОВА власт је убрзано почела да делује и под кровом здања на Булевару, који ће у духу новог времена добити назив Булевар револуције, име које ће потрајати све до деведесетих година прошлог века.
На трећем заседању АВНОЈ-а 10. августа 1945. године, када је земља била ослобођена, а нова власт намерна да крене путем социјализма до краја, донета је одлука да се земља назове Демократска Федеративна Југославија. То је било у духу заседања из Јајца 29. новембра 1943, када су ударени темељи федеративне државе коју ће чинити пет народа - Срби, Хрвати, Словенци, Македонци и Црногорци.
Тито је онда већ био председник привремене владе. За 29. новембар 1945. године, две године после историјског Другог заседања АВНОЈ-а на слободној територији, заказана је седница уставотворне скупштине у згради Скупштине. На тој седници држава је проглашена за републику, а монархија је укинута. У декларацији са тог заседања стоји: "Демократска Федеративна Југославија проглашава се народном републиком под именом Федеративна Народна Република Југославија."
Последњег дана јануара 1946, у згради нове Скупштине донет је нови Устав ФНРЈ.
Тито је већ био на функцији председника Владе и на челу партије. Почињала је ера његове владавине.

ОГРАДА

ОКО зграде Скупштине постојала је добро осмишљена и још лепше урађена ограда од кованог гвожђа, која је целом комплексу од око пола хектара, који окружује скупштинско здање, давала још монументалнији изглед.
Међутим, 1956. године донета је одлука да се ограда уклони. Нове власти, које су, као што то увек бива, хтеле да мењају старо стање ствари, рекле су да нема потребе да се Скупштина штити, јер је она сада народна, да између ње и народа не сме бити никаквих баријера и ограда.
Неки од стручњака оног времена изнели су и аргуменат да ће здање Скупштине без ограде још више доћи до изражаја. Они су подсетили да главни пројектант Илкић нигде у својим нацртима није предвидео подизање те ограде.
А шта је било са оградом? Однета је у непознатом правцу. Причало се чак да је однета у Македонију, а можда и у Хрватску, мада није искључено да она негде и данас стоји постављена у неком елитнијем крају Београда.


(Наставиће се)