Пише: Борислав ЛАЛИЋ
ДАНАШНјЕ генерације тешко би могле да замисле Београд без куће посланика, која је, делећи судбину државе, времена и збивања које је оно носило, мењала своје име почев од оног првог "Дом народног представништва" Краљевине Србије, како је записано на самом почетку века, па до Скупштине Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, после стварања заједничке државе 1. децембра 1918. године. Затим, Скупштина Краљевине Југославије, која је у тој згради почела да ради 20. октобра 1936. године. А, онда од 1946. године као Скупштина Федеративне Народне Републике Југославије, да би после Устава из 1963. године деловала као Скупштина Социјалистичке Федеративне Републике Југославије, и у претпоследњој фази као Савезна скупштина Социјалистичке Републике Југославије, у којој су остали представници само - Србије и Црне Горе.
Потом је зграда на Булевару, навикла на политичке вратоломије, постала скровиште једне немогуће државе која је носила рогобатно, тешко прихватљиво и оригинално име - Државна заједница Србија и Црна Гора, или скраћено ДЗСЦГ!
Да би напослетку, пошто су се "коњи врани" на улазу у то здање, наиграли пуних седам деценија, постала дом оних којима је у првој замисли била и намењена - народним посланицима Србије.

СКУПШТИНСКА зграда на Булевару представља монументалну грађевину и данас је један од оних историјских, културних и архитектонских обележја, по којима се Београд препознаје.
Посебан шарм даје јој патина времена, која је нарочито приметна на њеној куполи. Зграда има три нивоа - сутерен, који је рустично обрађен зеленим каменом из Рипња, високо приземље с главним салама и спрат са кровним венцем и куполом.
Фасаде, које су обложене вештачким каменом, нису довршене, јер предвиђене скулптуре над бочним крилима зграде и круна над куполом Скупштине, никада нису постављене. Прво су неимаре у томе онемогућила ратна времена, а потом су у Скупштину ушли они који уопште нису држали до круне.
Али, уређено је много тога што зграду и споља и изнутра чини изузетном у чему велике заслуге имају и пројектант Илкић, а нарочито његов "наследник" Никола Краснов.
Изузетан утисак посетилац стиче пре него и уђе у здање. Томе посебно доприносе и оне две чувене и на свакој разгледници виђене скулптуре на главном улазу у Скупштини, познате по имену "Играли се коњи врани" - рад чувеног вајара Томе Росандића, по налогу ондашње владе. Тако су разиграни коњи Росандића стигли пред Скупштину 1938. године и данас су ту на вечитој стражи.
За ове скулптуре су везане две анегдоте. Прва је заправо виц, који се причао у Београду да те две скулптуре песничког имена не значе само игру и борбу између човека и природе, него да једна симболизује човека који коња, а то ће рећи посланика, без отпора уводи у скупштину, а друга приказује коња који се дивље упиње да га човек не изведе из скупштине.
Друга прича, новијег датума, каже да је неко из Хрватске, када се "велика Југосдлавија" распала, потегао питање да се те две скулптуре врате Хрватској, јер су отуда и дошле у Београд.

МОНУМЕНТАЛНО степениште на главном улазу, између те две скулптуре, води у улазни хол. Вестибил је ходником одвојен од импозантног централног хола, степеништа и велике и мале сале, које се налазе на том спрату. Из паралелног ходника се стиже у кабинете који су, такође, на том нивоу.
Из приземља ка просторијама на спрату, воде два симетрично постављена степеништа од белог мермера.
На спрату су просторије за посланичке клубове, администрацију и новинаре. На спрату се налазе и две импозантне и прелепо уређене просторије - скупштинска библиотека и дипломатски салон, који се пре рата звао "Салон кнеза Павла".
Пројекат ентеријера у целини, као и свих детаља, радио је архитек Никола Краснов, човек који је можда најзначајнији део свог стваралачког живота уградио у ентеријере под куполом Скупштине.
По значају и успешности прожимања архитектуре, скулптура и занатских радова, квалитету примењеног материјала, посебно се издваја улазни хол, раскошног изгледа.
Централни хол је обрађен једноставно, али такође делује импозантно. Посебну пажњу скреће на себе велика дворана, која има приземље и галерију. Реч је о сали у којој заседају посланици и доносе кључне државне одлуке. Нјени зидови су делимично покривени дрвеном оплатом, а делимично мермером. Сала је осветљена природним светлом које пада кроз стаклену кружну таваницу.
Специфичност двеју сала у приземљу - мале и велике, које се налазе лево и десно од централног хола, јесу масивни стубови, декорација таваница и резбарена масивна врата.
Ентеријер библиотеке, као и многих других одаја и кабинета у Скупштини, укључујући ту и намештај, обликован је у националном духу. Тако је углавном и данас, мада је нова власт понешто мењала и додавала, нарочито када је о намештају реч.

ТИТОВ ЛИФТ
У СКУПШТИНИ је негде после рата, изграђен и лифт, који је, како тврде хроничари, био намењен Јосипу Брозу, који је у позним годинама свог живота, када је већ био изабран за доживотног председника, све теже савлађивао успоне, макар се радило о једном једином спрату.
Хроничари, међутим, такође бележе да Тито у тај лифт никада није ушао.

(Наставиће се)