Пише: Борислав ЛАЛИЋ
У ПРИЧУ о томе како би зграда могла да буде уклета, није веровао само краљ, него и многи други. Сматрало се да је зграда подизана на погрешном месту, јер по народном веровању, не зида се кућа на раскрсници путева, а још мање на остацима старих гробаља и храмова.
А, баш на месту где је почела изградња Скупштине, налазило се старо римско гробље. Неки хроничари тврде да се испод саме зграде налазила једна од три римске некрополе, колико их је у оно време имао град Сингидунум.
Највеће гробље из римског периода налазило се поред пута који је водио до данашњег Трга Републике, Косовском, па преко Ташмајдана и даље Булеваром краља Александра ка римској провинцији Горње Мезије.
Источна некропола захватала је простор данашње Дечанске и Кондине улице, па преко парка око данашње Скупштине, ка Ташмајдану. У свим тим улицама, укључујући Влајковићеву и Палмотићеву, нађени су остаци гробља.
Стручњаци су, међутим, дуго тврдили да испод самог здања Скупштине нема гробова, да би се тек 1993. године, приликом изградње топловода за зграду Скупштине, пронашао део некрополе са 13 гробова, који припадају времену из друге половине другог века нове ере.
Римљани су одатле отишли, град је наставио да живи нови живот, од Сингидунума су остала гробља и историја, а онда су стигли Турци, који су баш ту, између данашње Поште у Таковској и места на којем је зграда Скупштине, направили джамију. Како каже предање, джамија је узалуд грађена, јер је убрзо запостављена и напуштена, па је у оно време била позната као Батал джамија. И као таква, нестаће са српске земље, која се коначно ослобађа османлијске власти.
ПОД стручним надзором Павла Илкића, радови на згради Скупштине обновљени су почетком двадесетих година прошлог века. Многе ствари су морале да се раде из почетка, јер је у годинама ратних разарања много штошта уништено и оштећено. Опет су се загубили неки од цртежа, у рату су нестали неки од главних мајстора. Али, изградња је кренула, истина, споро, са великим паузама.
На снази је добијала и прича да сам краљ Александар кочи изградњу. Кажу да је страховао од пророчанства које му је неко усадио у главу, а па којем ће он да погине чим се заврши скупштинска палата!
Није испало тако. Краљ Александар убијен је у Марсељу, 1934. године, две године пре него што ће посланици Краљевине Југославије закорачити у нову Скупштину.
Тек тада, бележе хроничари, убрзани су радови на довршетку "уклете зграде".
У међувремену, у причу о здању "Скадра на Бојани" укључен је Никола Краснов, руски емигрант, архитекта близак двору, један од врхунских стручњака у тој области, коме је, практично, поверен завршетак изградње Скупштине и посебно осмишљавање и пројектовање њених ентеријера. То је, можда, био најбољи избор када је реч о давању завршног и спољног и унутрашњег сјаја у тој прелепој згради којом се Београд са разлогом поноси.
ЗГРАДА Скупштине је завршена и освећена 18. октобра 1936. године, скоро три деценије од дана када је положен камен-темељац. Два дана касније у њене одаје ушли су посланици Краљевине, који су морали бити импресионирани њеном монументалношћу и раскошом који је са много стила и укуса, красио њене сале, кабинете, одаје, а нарочито главни хол.
Оних који су покренули идеју о изградњи Дома народног представништва и на томе радили са мање или више ентузијазма - краља Петра Карађорђевића, Николе Пашића, архитекте Константина Јовановића и Јована Илкића, краља Александра и многих других "неимара", није више било у животу.
Али, Скупштина је прорадила. Посланици су се на трг који је данас окружен Старим и Новим двором и монументалном зградом поште, преселили из скромне и застареле зграде, која се налазила на углу Кнеза Милоша и Краљице Наталије, и први пут у историји српске и југословенске државе сели у клупе зграде која је у сваком погледу испуњавала све европске стандарде и домете.
Но, посланици Краљевине Југославије нису дуго уживали у новом комфору велелепног здања. Скупштина је распуштена, у септембру 1939. године, када су се и над Европом и над Југославијом већ били наднели злослутни ратни облаци.
Тако да врата зграде за посланике нису отворена до краја Другог светског рата.
У међувремену, у здање, које је срећно преживело бомбардовање Београда 6. априла 1941. године, уселила се цивилна окупациона управа Немачке за целу Србију.

ДОК зграда није завршена, посланици Скупштине Србије и Југославије (прве, друге и треће) заседали су у: "Великој пивари", у којој је одржана Светоандрејска скупштина, Народном позоришту, Капетан-Мишином здању, привременој згради Народне скупштине, која се налазила на месту где је данас биоскоп "Одеон". У Крагујевцу дом посланика била је зграда Народне скупштине која је сазидана по налогу Кнеза Милоша 1859. године. У Нишу - основна школа "Свети Сава".


(Наставиће се)