ПИШЕ: Борислав Лалић

ИГРОМ случаја, а још више стицајем историјских околности које су кројили и прекрајали светски моћници, а закувавали домаћи политичари, круг судбине око велелепног здања на београдском Булевару, познатог у народу доскора по имену Савезна скупштина, дефинитивно се затворио: под сводове те импозантне зграде враћају се они којима је она била и намењена пре сто година: народни посланици Републике Србије.
Тако је, ипак, било суђено, мада су у међувремену кроз њене двери и одаје пролазили представници свих наших народа и народности, било да их је на окупу држала српска круна династије Карађорђевић, било социјалистичка власт Јосипа Броза и његових нејаких наследника које скоро да нико више и не помиње.
А прича о тој изузетној грађевини, која је и данас један од најзнаменитијих историјско-културних белега Београда, кренула је на данашњи дан пре тачно сто година. Тог дана, 27. августа 1907. године, стари краљ Петар Први Карађорђевић поставио је камен темељац за здање које ће се зидати мучно и дуго као Скадар на Бојани.
Замисао је била да се подигне репрезентативна зграда за Дом народног представништва, какве имају све значајније европске земље. Уз краља и чланове краљевске породице, на постављању темеља био је сав београдски политички, културни, дипломатски и пословни крем, мада је град још био у тешкоћама које су пратиле мучно ослобађање земље од турске владавине.

ПОЧЕЦИ
пројектовања здања заправо датирају петнаестак година раније, за време владавине Обреновића. Како тврде хроничари, први пројекат “Дома народа” израдио је чувени српски архитекта Константин Јовановић, бечки ђак, који је, иначе, у то време радио и живео у Аустрији. Он је пројекат израдио и послао га из Беча 1891. године, али радови нису кренули, па је његова замисао остала мртво слово на папиру и скоро да је заборављена. Јовановић је, иначе, пројектовао и неке чувене зграде у Србији и по Европи, међу којима је изузетно здање Народне банке Србије у данашњој улици Краља Петра.
После дуже паузе, српске власти су расписале конкурс за пројектовање Дома народног представништва. Победио је шеф архитектонског одељења српског министарства грађевине архитекта Јован Илкић. Било је то 1901. године.
Да ли је Илкић користио детаље из извођачког пројекта Јовановића, послатог из Беча пре десет година, није познато, али су стручњаци касније утврдили да се два пројекта ипак разликују само у детаљима.
Истина, постоји једна разгледница Константина Јовановића, која се чува у Музеју града Београда, у којој он каже да је Илкић “упропастио његов пројекат”, мада не наводи у чему је то његов наследник згрешио.
Свеједно, ни Илкић није имао среће да реализација његовог пројекта крене. Тек шест година пошто је добио пројектни задатак, ударен је камен темељац за Скупштину, а онда су радови сасвим споро и траљаво кренули. До 1910. године, на пример, урађен је само сутерен зграде. Да ли је томе узрок било помањкање новца и приближавање балканских ратова и светских обрачуна, тек Дом српских посланика је рађен “као Скадар на Бојани”, споро, са паузама и неизвесношћу када ће и да ли ће уопште бити завршен.

ТАКО га је недовршеног затекао и Први светски рат, у којем је Србија искрварила као ниједна друга европска држава.
Неимари су отишли у рат, многи се нису вратили, а архитекта Илкић је допао заробљениШтва, из којег се такође није вратио кући. Умро је у туђини, у заробљеништву, негде у ондашњој Аустроугарској, 1917. године.
По завршетку рата и стварању Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, идеја о настављању изградње зграде представничког дома опет је актуелизована. Власти су за носиоца пројекта одабрале сина сада већ покојног Јована Илкића - Павла, који је пронашао део скица, а онда се и сам, пошто је и он био архитекта, бацио на посао. И изградња је настављена, али опет споро, са паузама и неизвесношћу, која је пратила и ондашњи режим.
Кад је краљ Александар 1929. године распустио парламенат и завео диктатуру, променивши и назив земље, било је и оних који су помислили да ће изградња Дома посланика потпуно замрети, јер и да је готова, у њу не би имао ко да уђе.
Сам краљ Александар, иначе, није пожуривао да се то здање заврши. Нјегови савременици кажу да је он себи увртео у главу да је та зграда уклета и да он сам не би волео да у њу закорачи.
О чему је реч? Постојало је веровање, које се одржало и до данашњих дана, да је зграда проклета, мада за то нема ниједног опипљивог доказа, осим ако се нема у виду да заједничка држава која је силом и милом утеривана под њене сводове није имала ни среће, ни сигурне будућности, колико год да су се њени народи у њу заклињали и гинули, истина, како ко.

(Наставиће се)