Пише: Перо Симић
НАЈВИШЕ замерки у свом предавању о ”Исељавању Арнаута”, одржаном марта 1937. Васо Чубриловић је резервисао за југословенске законодавце: ”Поново морамо да се вратимо овде на страховиту погрешку нашег послератног правног схватања о земљишном поседу. Место да смо искористили схватање и самих Арнаута о њиховим узурпацијама земљишта - ретко ко је од њих имао и турску тапију, и то само на купљена имања - ми смо, на нашу велику националну и државну штету не само озакоњавали све те узурпације него, што је још горе, привикавали Арнауте на западноевропске појмове о приватном поседу. Они га, пре тога времена, нису ни имали. Тако смо им ми сами дали у руке оружје којим ће се бранити, држати најбоље земље, и онемогућавати национализацију за нас једног од најважнијих предела.”
Чубриловић је предлагао масовније исељавање Арнаута у Албанију и Турску. Према неким наговештајима, како је рекао, Турска је ”вољна за прво време да прими око две стотине хиљада исељеника наших и условљава, што је за нас најповољније, да то буду Арнаути”. Са Тираном ће, како је веровао, ићи теже, јер ”ће ту бити Италија”, а томе би се могле супротставити и ”наши велики савезници, Француска и Енглеска”. Веровао је да ће Италија ипак ”исувише бити заузета својим бригама у Абисинији”, а што се Француза и Енглеза тиче предлагао је да им се ”хладнокрвно и одлучно одговори да је и у њиховом интересу осигурање
моравско-вардарске линије, што се видело и током последњег рата”.


У ЈЕДНОМ одељку свога предавања Васо Чубриловић је оптирао и серију драстичних мера за исељавање Албанаца из Македоније и са Косова и Метохије. Неке од њих више су личиле на својеврсну колективну одмазду према овом делу југословенског становништва, него на исправљање огромних неправди нанетих словенском живљу за време
вишевековне турске окупације ових крајева. Помињао је и ”истеривање (Албанаца) из државне, приватне и самоуправне службе”, чак и
”шикане (албанског) свештенства и крчење гробаља”, али, срећом, ови предлози никад нису прихваћени, нити реализовани.
Чубриловићев закључак био је песимистичан: ”Не рашчистимо ли ствари на време, за 20-30 година имаћемо једну страховиту иреденту чији се трагови већ опажају, а која ће неминовно у питање довести све наше поседе на југу.”
Сличног мишљења је био и Боривоје Т. Пањевац, секретар Опште државне статистике Краљевине Југославије. У документу ”Мањине у Краљевини Југославији”, припремљеном за Српски културни клуб, он је најпре подсетио да су све језичке мањине у Југославији пописом становништва од 31. јануара 1921. проглашене народним мањинама.
- Арнаутска језичка група и данас, без мало у целини, представља скоро потпуно пластичну, готово аморфну масу која се даје национално моделисати у овом или оном правцу”, тврдио је он, признајући да је она ”не само најбројнија мањина, која чини готово четвртину нашег мањинског живља или преко три и по процента од укупног становништва, већ је она у извесном смислу и најопаснија”:
- Опасност се састоји у томе што је у тој језичкој мањини у току лагани процес националног освешћивања нивелисањем многих посебних етничких одлика изграђивањем јединствене и то АЛБАНСКЕ националне свести на основу арнаутског језика. И што је национални живаљ у областима у којима Арнаути чине већину умногоме препуштен утицајима мањинског живља.

Пањевац је то овако објаснио:
- Доскора је верско муслиманско осећање чинило да су се они осећали
више као Турци, жалећи за турским царством. Сада све
више упиру очи у Албанију. Албанска иредента тиња. Смелији се, нарочито у градовима, већ поодавно надају да ће отуда стићи ”ослобођење”. Они прижељкују долазак браће преко границе од Митровдана до Ђурђевдана.
Истичући да ”арнаутског живља има дуж целе наше границе према Албанији”
и Пањевац је подсећао на чињеницу да су Арбанаси у српске крајеве ”почели насртати после слома српске средњовековне државе”. Они ”касније, будући жешћи муслимани од Турака, велики део нашег тамошњег живља преводили у ислам и наметали му свој арнаутски језик” и ”отуда је велики број поарбанашених Срба међу њима”.

И Пањевац је слутио оживљавање есктремизма међу косметским и македонским Албанцима:
- Осећа се дах једног неиживљеног националног заноса. Тај процес националног освешћивања може узети такве размере, појавити се са таквом интензивношћу да нас може потпуно изненадити. Има знакова по којима се може закључити да та језичка мањина, данас скоро пасивна, може постати веома активна национална група, изванредно опасна по наше народне и државне интересе, ако ми благовремено не предузмемо далекосежну акцију. У ту сврху имао би се израдити смишљен план, читав један државни програм.
(Наставиће се)