Пише: Перо Симић
ТОВАРЕЋИ сâм себи на леђа претенциозни задатак да ”покуша наћи решења свима оним културним и националним проблемима који су од животног интереса за Србе, па и за остале Јужне Словене”, Српски културни клуб се још од свог оснивања концентрисао на оне ”граничне области које су по свом географском положају изложене туђинским утицајима”. У тим областима СКК је основао највише пододбора, на те теме организовао највише предавања, ти крајеви су имали посебан третман у ”Српском гласу”.
Под ”туђинским утицајима” понекад се мислило и на утицаје оних народа које су Срби званично браћом звали, али понајвише на Арнауте односно Арбанасе, нарочито оне који су се за време турске власти с албанских планина спустили у Македонију, на Косово и Метохију и у делове Црне Горе и централне Србије. Што због лошег искуства из времена турске окупације, што због незалечених траума Голготе коју је српска војска у Првом светском рату доживела у Албанији, повлачећи се из Србије на Крф и Видо, многи предавачи и функционери СКК уопште нису видели могућност коегзистенције са овим делом југословенског становништва.
У СВОМ поверљивом предавању, одржаном у Српском културном клубу 7. марта 1937, доцент Филозофског факултета у Београду Васо Чубриловић је најпре приметио да ”проблем Арнаута у нашем националном и државном животу није постао од јуче”. Настао је још од ”конца 17. века”, када се Арнаути почињу ”спуштати са својих планина у плодне котлине Метохије и Косова”, а ”преко Шар-планине према Пологу, а одатле према Вардару”. Раздвајајући ”наше старе рашке земље од Македоније и долине Вардара анархистички албански елеменат” је још у 19. веку, како је истакао Чубриловић, ”онемогућио икакве јаче културне, просветне и привредне везе између наших северних и јужних крајева”. После ослобађања ових крајева од Турске очекивало се да ће ситуација бити брзо промењена, а Чубриловић је основни узрок неуспеха овако дефинисао:
- Основна погрешка наших одговорних чинилаца из тога доба била је та што су на немирном и крвавом Балкану хтели да, заборављајући где су, примене западне методе при решавању великих етничких проблема. Турска је донела на Балкан обичај, узет из шеријата, да се добијањем битке и освајањем једне земље добија право над животом и имањем освојених поданика. Од њих су и хришћани Балкана научили да се добија и губи на мачу не само власт и господство, него и кућа и имање.
- Ово схватање о приватноправним земљишним односима на Балкану - наставио је Чубриловић - могло се само донекле ублажити законима, уредбама и међународним уговорима ствараним под притиском Европе, али и оно је ипак било главна полуга и Турске и балканских држава све до наших дана.
НАВЕО је и најновије примере:
- Не морамо ићи у далеку прошлост. Поменућемо само случајеве из скорих дана: исељавање Грка из Мале Азије и Грчку и Турака из Грчке у Турску; најновије исељавање Турака из Бугарске и Румуније у Турску.
Тако су ”све балканске земље од 1912. године наовамо или решиле или су на путу да реше питање националних мањина њиховима исељавањем”, подсетио је он, негодујући што ”смо се ми задржали на спорим и пипавим методама постепене колонизације”.
”Све се радило на парче”, тврдио је Чубриловић, ”од данас до сутра; сваки министар рушио је старо, оно до свога претходника, не створивши ни сам ништа солидно.”
Резултати целокупне акције југословенске државе на побољшању етничке слике становништва у корист словенског живља оних делова Македоније и Косова и Метохије у које су се после турске окупације овог дела срењовековне српске државе досељавали Албанци, по његовом мишљењу, ”били су негативни”.
- ПРИРАСТ Арнаута у осамнаест срезова Македоније и Косова и Метохије у којима живе и Арнаути већи је од целокупног нашег прираста по рођењу и колонизацијом. Од 1921. до 1931. прираст Арнаута износио је 68.060, а Срба 58.745 душа. Разлика износи 9.315 у корист Арнаута, а несразмера ће током времена постајати све већи и напослетку довести у питање и оно мало успеха колонизационог што смо га постигли од 1918. године до данас.
За овакво стање Чубриловић је оптуживао све редом. Најпре југословенску државу: ”Најочајније је у целој ствари то што у једном тако важном питању није постојао један одређени ДРЖАВНИ план, кога би морао да се придржава и да га спроводи сваки режим и свака влада.” (Сва наглашавања у овом фељтону извршена су у оригиналу цитираних докумената).
У овом предавању, чије су делове албански и српски шовинисти деценијама злоупотребљавали, Васо Чубриловић није остао дужан ни неким југословенским посланицима: ”Појединци, нарочито посланици, ако су били из других покрајина, кад нису могли добити мандат у своме завичају, ишли су доле на југ и ласкали анационалним елементима због свога мандата, жртвујући велике националне и државне интересе.”
Прозивао је и државни апарат који се бавио питањем колонизације, јер је ”био исувише скуп, гломазан, напуњен људима не само нестручним него врло често нескрупулозним”.
(Наставиће се)