Пише: Будимир Поточан
УПРКОС томе што је Вук Караджић готово читав живот провео у материјалној оскудици, мало је познато да је пред крај живота постао, ни мање ни више, него земљопоседник у Србији. И не само што је успео да култивише, обнови и прошири очевину у Тршићу, него и да постане власник имања Лагатор, у оно време надомак Лознице, од око 70 јутара земље вредно хиљаду дуката и један цванцик, за колико је купљено.
И та имања, која су доносила годишњи приход од неколико стотина дуката, као и право на објављивање целокупних својих дела оставио је тестаментом својој супрузи Ани Караджић. У њему се наводи да сав свој земљишни посед оставља на уживање супрузи Ани. Иако јој предаје имање, ни она га не може продати, заложити, нити другим начином оптеретити, него само са имања може користити приходе које доноси. После њене смрти наслеђује је син Димитрије. И њему оставља у аманет да половину прихода од имања (а ако је могуће и цео приход) даје својој сестри Мини док је жива. Земљу у Тршићу оставља одмах Димитрију. Али, ако би остали без порода, као да је наслутио Вук, онда би имање припало Друштву српске словесности (претеча Српске академије наука и уметности), да би се од прихода давале награде списатељима.
СИН Димитрије и кћер Мина стекли су, иначе, заиста завидно образовање. У Вуковом бечком салону, кроз који су прошле све најумније личности српске културе и уметности: Нјегош, Бранко Радичевић, Ђура Даничић и други, Мина је као умна и лепа домаћица, и очева десна рука, давала главни тон и шарм. Даровита за музику, још даровитији сликар, али и писац и преводилац, Мина је израсла у самосвојну уметничку личност такву да ју је хрватски књижевник Иван Кукуљевић Сакцински унео у "Словник умјетниках југославенских", а почетком 20. века добила је место и у Вурцбаховом "Библиографском лексикону" међу 216 знаменитих Срба и Српкиња.
Мина се рано окренула музици. Нјен отац није штедео да би добила изврсног учитеља музике Густава Гросмана. Уочивши затим и њену надареност за језике, Вук ју је усмеравао и у том правцу. Уз немачки, матерњи, и српски, очев, говорила је и писала на француском, италијанском, и енглеском, па и на руском језику. И у сликарству, портрети Вука Караджића, Бранка Радичевића, брата Димитрија, уз њен аутопортрет, можда понајбоље представљају Мину као сликара.

МЕЂУ српским сликарима 19. века она заузима завидно место. Даље се огледала и у поезији, и у превођењу народних приповедака и пословица на немачки језик, а посебно њена обимна преписка, тек делимично сређена и објављена, јасно сведочи и о изразитом књижевном дару.
И њен млађи брат Димитрије стекао је највише војно образовање у најбољим војним академијама у Аустрији, у Немачкој и у Холандији. Увек један од најобразованијих у својој класи питомаца или официра завршио је и специјализације у војној струци, такве и толике да се тиме мало ко могао похвалити, и не само у Србији. Да би све то постигао, огромним је трудом, новцем и личним везама помагао је и његов вазда упорни и сналажљиви отац Вук.

ПОД ИСТОМ ЗВЕЗДОМ
ВУКОВА кћер Вилхелмина Мина и син Димитрије били су од све Вукове деце у најприснијим односима и најбоље су се разумели. На питање зашто је тако било, одговор би се могао потражити и из њихових крштеница. Занимљиво је да су њих двоје били рођени истог датума - 12. јула. Мина 1828. а Димитрије 1836. године. Чињеница што су рођени под истом звездом, како се то каже, условила је и доцнију њихову велику блискост, присност и љубав.
(Наставиће се)