Пише: Будимир ПОТОЧАН
ПРОУЧАВАОЦИ живота и дела "оца српске писмености" Вука Стефановића Караджића посветили су немалу пажњу и његовом приватном животу, па и проучавању његове породице. Зна се да су Ана и Вук изродили тринаесторо деце. Нажалост, само двоје су их надживели. О Вилхелмини - Мини и њеној уметности доста је писано. Међутим, о Димитрију Караджићу, такође веома образованом и даровитом Вуковом сину, мало се зна.
Од када је недавно др Голуб Добрашиновић, један од најистрајнијих истраживача и најбољих познавалаца живота Вукове породице, објавио књигу "Писма Мине Караджић-Вукомановић", знатно је боље осветљен и живот Димитрија Караджића.
За причу о Димитрију неопходно је да се подсети на неке околности које су се збиле после смрти његовог оца Вука. Да подсетимо, Вук је умро 26. јануара по старом односно 7. фебруара по новом календару године 1864, оплакан од целог Српства и целог ученог словенског света, писао је о томе његов биограф Лјубомир Стојановић. Сахрањен је у Бечу, на старом гробљу "Санкт Маркус", које се налазило у самом средишту града. Почивао је у царској Вијени све до 1897. године, када су његови посмртни остаци пренесени у Београд.
А ПОД каквим је околностима до тога дошло, дознајемо захваљујући сећању нашег великог научника Милутина Миланковића, у оно време бечког студента, који је био и сведок и учесник. Он је најпре подсетио да је српско академско друштво "Зора" било важно средиште и стециште младих који су студирали у Бечу. Ево шта је даље о томе написао:
"Но баш оне године кад стигох у Беч (1896) уђе више живота у ђачко друштво. Унесоше га Срби Далматинци. Сабо Јелић, касније директор железница Босне и Херцеговине и помоћник министра саобраћаја Југославије, а онда студент технике, дознаде из бечких новина да ће идуће године раскопати старо бечко гробље 'Санкт Маркус' и парцелисати за грађевине. У њему су почивале и кости Вука Караджића; требало је спречити да не буду бачене у заједнички гроб. Изабран за председника 'Зоре', Јелић стави питање преноса Вукових костију у отаджбину на прво место 'Зорине' акције. И она узбуди својим апелом сву нашу јавност и успе да се тај пренос изврши. У јесен 1897. мошти Караджића пренесене су у Београд и сахрањене пред Саборном црквом, поред гроба Доситеја Обрадовића."
На то би се свако запитао: шта је било с Вуковом породицом? Нажалост, надживело га је тек двоје деце: син Димитрије и кћер Вилхелмина Мина. Међутим, 1897. године ни њих није било. Жалосно се обистинила Вукова слутња да ће га заиста надживети само његова дела.
СЛОЈЕВИТА Вукова личност понајбоље се може сагледати у његовом бечком дому у Мароканенгасе број 3, јер је његов дом био једно од најзнаменитијих српских културних средишта онога времена. Може и у односу према деци, за коју се силно старао, да стекну највише могуће образовање. Затим може и у односу према супрузи која је стоички подносила и оскудицу, и честа мужева одсуствовања од куће, преузимајући неретко, дужности оба родитеља.
Вук је са супругом Аном живео у складним породичним односима. У томе су сагласни готово сви његови биографи. Посебно је то истицао Лјубомир Стојановић наводећи за пример мало познати догађај кад је Вук први пут довео Ану у Тршић. Пошто су стигли до вратнице од кућне авлије, Вук јој рече: " Ево, одавде је већ била земља мога оца, а кућа је била, ево, баш овђе."
Жена његова падне на колена, причали су доцније о томе Тршићани, па поколенице дође до места где је била кућа, те се онде помоли Богу, а затим целива земљу баш тамо где је било огњиште.
(Наставиће се)