Пише: Срђан Цветковић
КОТУР Ђу­ра, бив­ши се­на­тор, по­моћ­ник ми­ни­стра социјалне по­ли­ти­ке у Неди­ће­вој вла­ди, озна­чен као "је­дан од највернијих са­рад­ни­ка Не­ди­ће­вих“. Зани­мљи­во је да су га аустријске вла­сти још 1915. исто осу­ди­ле за ве­ле­и­зда­ју јер се при­хва­тио ду­жно­сти пред­сед­ни­ка општи­не у вре­ме ула­ске срп­ске вој­ске у Земун, ав­гу­ста 1914, па је еми­гри­рао у Србију.
Следећи на листи 105 стрељаних непријатеља, чија је имена објавила "Политика" 27. 11. 1944. јесте Мар­ја­но­вић Чедо­мир, ми­ни­стар прав­де у Не­ди­ће­вој вла­ди, ак­ти­ван љо­ти­ћевац, „по­зи­вао на­род на ак­тив­ну бор­бу про­тив Народноослободи­лач­ке вој­ске “.
Ми­јуш­ко­вић др Јо­ван, ми­ни­стар со­ци­јал­не по­ли­ти­ке и на­род­ног здра­вље, „слу­жио оку­па­то­ру и по­зи­вао у бор­бу про­тив НОП-а“ и ра­дио по­ред оста­лог на „про­па­ги­ра­њу не­мач­ко-окупатор­ске по­ли­ти­ке по ди­рек­ти­ва­ма оку­па­то­ра и до­ма­ћих издај­ни­ка“.
Хор­ват­ски др Ми­лан, по­моћ­ник ми­ни­стра фи­нан­си­ја у Неди­ће­вој вла­ди, „орга­ни­за­тор пљач­ке над на­шим на­ро­дом" и да­ље „одр­жа­вао те­сне ве­зе са Дражом Ми­ха­и­ло­ви­ћем ко­ме је послао знат­не су­ме др­жав­ног нов­ца“.
По­зна­то је, ма­да ни­је на овом спи­ску, да је бив­ши мини­стар и члан СДС Ју­рај Де­ме­тро­вић стра­дао у овим чисткама. Као Хр­ват ис­кре­не ју­го­сло­вен­ске ори­јен­та­ци­је и при­ја­тељ Ср­ба, про­ка­зан од Па­ве­ли­ћа, рат је про­вео у Београду, за­тва­ран од оку­па­ци­о­ног ре­жи­ма, на­но­во ухап­шен одмах по осло­бо­ђе­њу и стре­љан.
ВАН овог об­ја­вље­ног спи­ска зна се да су осу­ђе­ни на смрт или стре­ља­ни у овом та­ла­су:
Јо­јић Ри­сто, бив­ши ко­ме­сар за про­све­ту у вла­ди М. Аћимо­ви­ћа (до ју­ла 1941) и члан Де­мо­крат­ске стран­ке. Оп­ту­жен и стре­љан „за слу­же­ње оку­па­то­ру и пот­пи­си­ва­ње Апе­ла срп­ском на­ро­ду ав­гу­ста 1941.“
Цви­ја­но­вић Бу­да, по­моћ­ник ми­ни­стра по­љо­при­вре­де Весели­но­ви­ћа у Не­диће­вој вла­ди, стре­љан за­то што је "као члан вла­де по­ма­гао оку­па­то­ра и пљачкање ро­ђе­не зе­мље".
Не­дић Ђ. Бо­жи­дар, брат ге­не­ра­ла Ми­ла­на Не­ди­ћа и народни по­сла­ник, бив­ши пот­пред­сед­ник бе­о­град­ске општи­не и ди­рек­тор Бе­о­град­ске ште­ди­о­ни­це, ин­ва­лид из Пр­вог свет­ског ра­та и пен­зи­о­нер, „био је је­дан од глав­них про­па­га­то­ра за при­ја­тељ­ство Ср­ба и Не­ма­ца не­мач­ки но­ви по­ре­дак у Евро­пи и ве­ли­ки иде­о­лош­ки про­тив­ник са­ве­зни­ка на­ших на­ро­да Ен­гле­ске и СССР-а„. За­ме­ран му је и низ ан­ти­ко­му­ни­стич­ких чла­на­ка у "Но­вом вре­ме­ну" где пар­ти­за­не на­зи­ва „шум­ским оло­шем“ и „интер­на­ци­о­нал­ним шља­мом“, кле­ве­ће са­ве­зни­ке, НОП, дру­га Тита а Ли­гу на­ро­да ка­рак­те­ри­ше као „пред­у­зе­ће за срам­ну подва­лу на­ро­ди­ма све­та.“
Лу­ко­вић Ко­ста, фи­ло­зоф, фран­цу­ски ђак и бив­ши опу­но­мо­ће­ни ми­ни­стар Кра­ље­ви­не Ју­го­сла­ви­је, по­зна­ти по­зо­риш­ни критичар, угле­дан но­ви­нар и ви­ше­го­диш­њи шеф прес­би­роа вла­де М. Сто­ја­ди­но­ви­ћа.
Ми­хај­ло­вић Или­ја, углед­ни тр­го­вац, ду­го­го­диш­њи народни посланик и пред­сед­ник На­род­не скупшти­не.
Ива­нић др Сте­ван, бив­ши ко­ме­сар на­род­ног здра­вља и мини­стар со­ци­јал­не по­ли­ти­ке у Не­ди­ће­вој вла­ди, хап­шен и од Нема­ца 2. ок­то­бра 1941, огла­шен као „на­род­ни не­при­ја­тељ“, успео је да еми­гри­ра.
НЕКИ од бив­ших по­ли­ти­ча­ра су има­ли ви­ше сре­ће, па су за­вр­ши­ли са­мо са вре­мен­ском ка­зном:
Стан­ко­вић др Ра­ден­ко, по­зна­ти про­фе­сор Ме­ди­цин­ског факул­те­та, бив­ши ми­ни­стар про­све­те и кра­љев­ски на­ме­сник, ухап­шен кра­јем 1945, осу­ђен ка­сни­је тек 1949. на 12 го­ди­на и по­слат на из­др­жа­ва­ње ка­зне у КПД "Срем­ска Ми­тро­ви­ца", где се раз­бо­лео и умро 1954. по пуш­та­њу из за­тво­ра.
Мак­си­мо­вић То­ма, у Не­ди­ће­вој вла­ди за­у­зи­мао ме­сто коме­са­ра за из­бе­гли­це. Имао је ви­ше сре­ће не­го стре­ља­ни шеф Цр­ве­ног кр­ста др Пе­тар Зец, ухап­шен је и ка­сни­је крајем 1944. осу­ђен је на 5 го­ди­на ро­би­је ко­је је од­ле­жао у С. Митро­ви­ци.
По ула­ску у Бе­о­град, хап­шен је и ма­лтре­ти­ран слав­ни ге­не­рал Пе­тар Бо­јо­вић, а ње­гов син До­бро­сав осу­ђен је на затвор­ску ка­зну од 12 го­ди­на ко­ју је од­ле­жао у Срем­ској Митро­ви­ци. Ма­јор Дра­гу­тин Га­ври­ло­вић, чу­ве­ни ко­ман­дант одбра­не Бе­о­гра­да из 1915, по по­врат­ку 1945. из не­мач­ког ропства хап­шен, са­слу­ша­ван и из­глад­њи­ван, па је убр­зо преминуо а ње­го­ве две кћер­ке Ми­ли­ца и Еми­ли­ја су обеш­чаш­ћене. Пе­тар Си­мић, ју­нак са Со­лун­ског фрон­та, ко­ман­дант краље­ве гар­де, по­сле му­че­ња осу­ђен је на ви­ше­го­диш­њу затворску ка­зну. Не мо­гав­ши да из­др­жи за­твор­ску тор­ту­ру убио се 18. ју­ла 1948, ско­чив­ши на­гла­вач­ке на бе­тон­ску под­ло­гу.
На спи­ску ли­кви­ди­ра­них об­ја­вље­ном у "По­ли­ти­ци" наш­ли су се, по­ред на­ве­де­них по­ли­ти­ча­ра, ис­так­ну­ти јав­ни и културни рад­ни­ци, про­фе­со­ри, но­ви­на­ри, глум­ци и дру­ги.
(Наставиће се)