ПОРУЧНИК Игњат Кирхнер, борац за слободу потлачених народа, пребегао је из аустроугарске војске и прикључио се српским трупама. Ратовао је у многим борбама на почетку претходног столећа, а у миру досегао до генералског чина,
Шта је натерало школованог аустријског официра да се преда српској војсци, задобије поверење претпостављених и буде један од успешних команданата? То питање је и до данас остало без потпуног одговора. Добровољци, који су касније с њим разговарали, казују да им је Игњат причао како је уочи рата убио једног аустријског официра, јер је погрдно и омаловажавајуће говорио о Србима и српским официрима, што није искључено, с обзиром на то да је био храбар ратник.
Зна се тачно да је рођен 30. маја 1877. године у селу Мали Бечкерек (Румунија). Одгајио га је Немац Кирхнер, за кога се његова мајка удала. Завршио је војну академију у Бечу и са чином официра аустроугарске војске седам година службовао у Винковцима, где је научио добро да говори српски језик.
Указом краља Петра примљен је у нашу војску у чину поручника.

Као командант Сремског добровољачког одреда води јаке борбе са Аустроугарима у жељи да одбрани Београд. Крајем септембра 1915. године наступили су критични дани за српске браниоце. Многе куће су гореле, а топови су тукли из свих калибара. Падали су димњаци и зидови кућа. Млади осамнаестогодишњи добровољци из одреда Игњата Кирхнера заузели су положаје по кућама. Ватру су отварали иза зидова, са кровова и прозора.
Непријатељ је био надмоћнији и почео је да се искрцава на београдске обале.
Командант добровољаца поручник Кирхнер извадио је пиштољ и командовао својим борцима.

Запраштале су бомбе, фијукали меци. Поручник је јурио испред својих младића. Настао је кркљанац, чуле су се само експлозије и јауци.


ЖЕЛЕЗНИЧКИ насип од тадашње кафане „Златни шаран" до Кнез Михаиловог венца упорно је брањен уз велике губитке. Готово половина добровољаца је избачена из строја, а сам командант Игњат Кирхнер је у јуришу тешко рањен. Нјегови добровољци су га под кишом куршума извукли са прве линије одбране. Команду над одредом преузео је поручник Живко Ј. Кезић.
И поред упорне и јуначке одбране, надирање много јачег и организованијег непријатеља није се могло спречити. Добровољци су добили наређење да се повлаче на висове јужно од Београда. То је био почетак великог, али организованог одступања према југу Србије, Косову, Црној Гори и Албанији.

Тешко рањен поручник Игњат Кирхнер лечен је у Нишу, а потом је у саставу болнице више месеци путовао до Крфа. На том исцрпљујућем маршу о њему је бринула болничарка Босиљка Чајкановић, сестра резервног капетана, командира чете Веселина, професора на Београдском универзитету. На дугом путу између њих двоје развила се љубав, која је завршена браком.
Кирхнер је све време око појаса носио српску заставу из Карађорђевог устанка, коју је сачувао све до повратка у Београд.
Тешке ране у бутној кости нису могле бити саниране, па је упућен на лечење у Француску, у град Тулуз, где је излечен, али му је нога остала краћа за шест сантиметара.

У Француској је завршио Електротехнички факултет, а по повратку у Србију примљен је у инжењеријско-техничко одељење Министарства војске Краљевине Југославије. Напредовао је до чина генерала. Погинуо је на Ускрс 1944. године од савезничког бомбардовања Београда.


(Крај)