У ЛЕТО 1918. године војвода Луне се налазио у Врњачкој Бањи и вршио последње припреме за повратак на Солунски фронт. Учитељица Лјубица Чакаревић је упорно захтевала да и она пође са њим. О том путу кроз пакао до фронта оставила је своје казивање.
„Луне ми је однекуд набавио војничке чакшире и шајкачу. Дадоше ми и неке цокуле, половне, али доста јаке и по мери. Милица, моја сестра, дан раније ми је одсекла косу. Луне је на себи имао бугарску војничку блузу и шапку. Сви остали, били су полувојнички обучени...“
Од поласка са Гоча прошло је 27 дана...
Мрак се спуштао, ишли смо увучене главе, ћутећи. Паљба је била све учесталија. Нађосмо се између две ватре. Први пут осетих истински страх. Чинило ми се да се сва тресем. Срећом био је сумрак, па нико није видео колико сам се уплашила.
Избећи толике потере и заседе, трпети глад и жеђ, па сада, уморни и израњављених ногу, да игубимо главу пред рововима наших војника.
Не знам колико је трајало пузање према једном брегу, али знам да је пуцњава била ужасна. Земља се тресла...
НЕОЧЕКИВАНО појави се бугарски војник и хитну на нас једну за другом две бомбе. Оне срећом падоше у ров испред нас и експлодираше... Затим, с друге стране ровова, наши војници, отворише паљбу из митраљеза, тукући у правцу нашег кретања. Полегасмо по земљи, очекујући да се ватра утиша...
Били смо у бугарским рововима и смрт нас је вребала на сваком кораку. Знали смо да зору не смемо да дочекамо у бугарским одјавницама...
Пузили смо до жице. Таман смо помислили да ћемо се спасти, кад заштекта митраљез. Када се ватра смири, Луне викну:
- Лјуди, браћо, не пуцајте! Овде Луне! Не пуцајте ако Бога знате... Наши смо...
Митраљески рафал поново одјекну. Ако су нас наши и чули, значи, не верују нам. Меци су нас приковали за земљу. Ћутали смо једно време и чекали... Нешто касније Луне је поново довикнуо:
- Има ли кога из чете капетана Миливоја Анђелковића...
Капетан је, на нашу срећу, био у суседном рову, препознао Лунетов глас и одмах дотрчао.
НЕКОЛИКО војника искочи из рова и пођоше нам у сусрет. Један каплар истрча и, видећи ме изнемоглу, рањавих ногу, зграби ме у наручје и пренесе преко жице...
Била сам у подераним опанцима, готово боса. Настаде неописива радост. Уведоше нас у неку бараку и понудише кафом... Однекуд донесоше цокуле и шињел и дадоше ми.
Чим смо се окрепили, упутише нас најпре у пук, затим у штаб дивизије и Врховну команду.
У Штабу дивизије је био др Рајс, који је забележио наше изјаве о Србији. Ја тражим брата Милутина. Прилазим телефону и кажем:
- Ја сам Милутине, твоја сестра Лјубица... Чујем како грца... Гуше га сузе... И ја плачем. Мало касније дотрча Милутин. Грли ме, одмиче се, гледа ме, као да не верује да сам то ја, његова сестра, која је дошла, пешке, чак на Солунски фронт.
Док седимо и причамо, дотрча један официр и рече да одмах кренемо у Врховну команду, тамо нас чекају. Кренусмо у Буковик. Тамо су нас дочекали официри и војводе. Ту сам први пут видела војводе Степу Степановића и Живојина Мишића. Стегли су ми руку и честитали. Говорили су да сам јунак, да сам дошла у прави час, да сам прави весник из поробљене Србије. Рекоше да ме треба и одликовати. И то се обистинило: одликована сам златном медаљом за храброст Милоша Обилића.

(Наставиће се)