Пишу: Милорад Бошњак и Слободан Јаковљевић
ТРАГАНјЕ за „плавокрвним” пореклом Обреновића доводи до два опречна налаза. Према историчарима нашег доба, родоначелник ове династије је Милош Обреновић, књаз Србије, којем је име поочима господара Обрена Мартиновића било само основа за војводско, кнежевско, а затим краљевско име породице. Група једнако уважених истраживача с краја 19. и прве половине 20. столећа, налази да је њен родоначелник био - господар Обрен а не Милош (!) по наследним правима додељеним овој породици много раније.

Налази те старије групе аутора су нашој јавности углавном непознати.
Према Андрији Лубурићу и другим ауторима, Мартиновићи из Бруснице, колевке Обреновића код данашњег Горњег Милановца, потичу од кнеза Мартина из Бајица код Цетиња, који је директни потомак војводе Павла Орловића и његовог оца војводе Вука Црногорца, званог Орле или Оро (Орао). Војвода Вук Црногорац био је старешина Орловог или Соко-Града у Ужичкој нахији. Верује се да су "Ужичка Црна Гора", а можда и "Рудничка Црна Гора" добила назив управо по њему.
По А. Лубурићу, Орлов-Град и Соко-Град је назив за исто утврђење, у различитим временима. Српски топоними током раздобља сеоба преношени су из једног подручја у друго.
Колико је војвода Вук Црногорац живео? Има јасних трагова да је уочи Косовске битке још био жив. Вукова супруга, мати војводе Павла Орловића, била је сестра Дамјана Томковића, војводе дукађинског. Потомци војводе Вука презивају се Орловићи. Спомен-приче о Орловићима, нарочито о Павлу, сачували су многи крајеви Србије, Црне Горе и Херцеговине.

ГЕНЕРАЛ Јован Мишковић, описујући Рудничку нахију, бележи предање да је “Павле Орловић рођен у селу Теочину-Драгачево и одатле са 77 сабаља отишао у бој на Косово, а према причи коју чувају калуђери ту је и сахрањен”.

М. Ђ. Милићевић у књизи "Кнежевина Србија" бележи да је "Павле Орловић био старешина рудокопа у селу Красојевићи у Рудничком округу, где је градио тврђаву". Нјене рушевине Милићевић је током свог истраживања видео. Павлова удовица са синовима Иваном, Милијом и Мартином (рођен као посмрче) пред Турцима бежи у Херцеговину.

Мартинов унук војвода Раде Орловић господарио је трвђавом Моштаницом у Жупи никшићкој, а бранећи је од Турака, 1482, јуначки гине. У народном предању Раде "живи" као Орли Бан. Под тим именом је записан у Општем листу манастира светог Луке у Жупи никшићкој и у ферманима, које је султан Бајазит Други дао дробњачком кнезу Томи Балотићу и Милутици Никшићу.
ИЗ Гацка су Орловићи почели рано да се расељавају у: Цуце, Цетиње, Комане, Загарач, по Босни, Боки Которској и Србији.

- Племе Орловића по заслугама за српску слободу заузима прво место у Старој Црној Гори. Нјихова прошлост да се пратити од Косова и она је једна светла нит кроз доста тамну историју Црне Горе за доба после 1482. Када се буду испитала порекла и прошлост свих српских породица у нашој земљи и објавили сви документи из млетачких, аустријских, српских и турских архива, који се односе на Црну Гору од 1482. до данашњих дана, моћи ће да се да исцрпан рад о овом великом и заслужном племену - писао је Андрија Лубурић.
Турци су 1710. на превару позвали преостале главаре Црне Горе на скуп, са намером да их мучки поубијају. Међу главарима, било је пет Мартиновића, али су били опрезни па су се сви спасли, осим цуцког кнеза Радула (Перова) Орловића. Убио га је лично Сељман-ага Селимовић, којег потом убија Радулов синовац Манојло (Николин) Орловић.

Радулово тело Срби су донели на Цетиње и пред владиком Данилом заклели се да ће ударити на Турке. Би утаначено да то буде у поноћ између Бадње вечери и Божића 1710. У устанку, одабрана војска браће Мартиновића, потпомогнута устаницима под вођством Вука Бориловића и својим рођацима са Цетиња, Бјелица, Цуца, Комана и Загарача, напала је Турке. По свим познатим изворима, тај устанак је успео, јер је Црна Гора за неочекивано кратко време била ослобођена од Турака. Сам устанак ударио је темеље црногорској држави и независности, а Нјегошу послужио као мотив за "Горски вијенац".
У свим ратовима са Турцима, Французима и Аустријанцима, одликовали су се Орловићи-Мартиновићи. Из Мартиновића су осам војвода и три сердара на Цетињу. Пре њих, цетињски војвода био је Вуксан Николић-Орловић. Други огранак Орловића-Милића дао је Бјелицама девет војвода.

ПОУЗДАНИ ИЗВОРИ
АНДРИЈА Лубурић: "Орловићи и њихова улога у црногорској Бадњој вечери 1710.", Београд, 1934, и "Дробњаци", Београд, 1930. А. Лубурић и капетан Шпиро М. Петровић: "Поријекло и прошлост династије Петровића", Београд 1940. Збирка А. Лубурића-документа (ЗАЛ) у Архиву Србије, Београд. "Мемоари Сава Матовог Мартиновића". Милан Ђ. Милићевић: "Кнежевина Србија", Београд 1876, и "Кнез Милош прича о себи". Јован Н. Томић: "Цетињски владика Висарион", Земун 1901, и "Црна Гора за Морејског рата", Београд 1907, Обрад Мићов Самарджић: "Поријекло Самарджића и осталих братстава рода Орловића". Ристо Ковијанић: "Помени црногорских племена у которским споменицима" (15. и 16. вијек). Никола Први Петровић Нјегош: "Мемоари". Милош С. Милојевић: "Историја Срба", Београд 1872, Министарство финансија, "Збирка тефтера", Архив Србије. Миливоје В. Кнежевић, "Шумадија и Шумадинци", Суботица 1927.
(НАСТАВИЋЕ СЕ)