Пише: Властимир ПОПОВИЋ
НА годишњицу државности творевине БиХ, 6. априла 1993. године, Алија Изетбеговић у Ријаду, у Саудијској Арабији, прима велику, исламску награду "Краљ Фејсал". Проглашавају га за Алаховог изасланика на земљи. У образложењу награде се наводи да признање (и новац), добија за успешно покретање и вођење верског рата, джихада, у Европи.
Већ у првој години рата су многа сарајевска, српска насеља нестала, похарана су и попаљена, а мештане који нису могли да избегну, свирепо су убијале хорде фанатизованих бојовника муслиманско-хрватске коалиције. У свим овим нападима армије БиХ регрутовани су и муслимани из суседних села.
Село Ледићи, сарајевска општина Трново, напад почео у предвечерје 3. јуна 1992. године. Побијени су готово сви мештани, читаве породице, од стараца до деце. Маљевима и ножевима усмрћено је девет чланова породице Тешановић, најмлађи, Милан, са само 11 месеци, Драгомир имао 10, Данијела 12 година. Убијено 10 чланова породице Васић...
Пет старица се крило у шуми, у усеку потока. И њих су пронашли и заклали. Село је претворено у својеврстан логор у који су довођени сви ухваћени у покушају бекства. Муслимани су село напустили 10. јуна, а пре тога, као што је то било и у свим другим оружаним походима на српска насеља, опљачкали су га, попалили и разорили до те мере да је избрисан сваки траг српског присуства на овом простору. И, као што је и то најчешће био "обичај", напад на Ледиће су ТВ Сарајево и муслиманска штампа представили као велику победу армије БиХ над четницима.
- Приликом обдукције могло је да се констатује да је смрт свих људи ексхумираних из масовне гробнице на Јаворској коси, у октобру 2001. године, наступила услед удара тупим предметом или убодима ножа - каже др Зоран Станковић, тада патолог у ВМА.
ОДГОВОРНИ за злочин у Ледићима су наоружане формације из околних муслиманских села Дејчићи, Шабанци, Дујмовићи, Мијановићи, Гај и Остојићи, сврстане у армију БиХ. Од непосредних извршилаца злочина су Омер Дурмо, Сулејман Мулаосмановић, Заим Крупалија, Етхем Годињак Едо из Трнова и други. Годињак је за ова своја зверства одликован "златним љиљаном".
Пример Ледића је карактеристичан, јер је на сличан начин уништено и етнички очишћено 13 сарајевских, српских села, која смо поменули у претходним наставцима фељтона.
- Сеоска подручја су у време рата била ван очију и интересовања међународних представника - говори Миливоје Иванишевић, аутор књиге "Злочини над Србима у БиХ". - Све српско и православно разорено је и сравњено са земљом. Нема ниједне сачуване српске богомоље, па чак ни старих, скромних капела на гробљима. Бојим се да је већина села заувек напуштена.
Муслимани су српска села у околини Сарајева нападали пре него што је створена Војска Републике Српске, а ЈНА је престала да постоји.
- Највећа страдања српских села почела су када је ЈНА напустила тзв. тампон зоне или зоне раздвајања сукобљених страна и, на основу Резолуције 752 СБ УН, повукла се из Босне - наставља Иванишевић. - Укупно посматрано за непуну годину, од априла 1992. до марта 1993. године оружане формације хрватско-муслиманске коалиције овладале су већим делом територије БиХ и уништиле готово две хиљаде српских насеља!
Ни у време најбруталнијих прогона и уништавања српског народа током Првог, а поготово Другог светског рата и немачко-усташке окупације није остварено тако темељно етничко чишћење Срба из крајева у којима отпамтивека живе. А Срби су, у време највећег страдања 1992. и 1993. године, проглашавани за агресоре и виновнике рата.
НИ у једном од стотинак ратова који су вођени у свету нису се толико ангажовали УН и Савет безбедности својим интервенцијама, председничким саопштењима, резолуцијама, као у рату у БиХ. Током 40 месеци рата донете су 73 резолуције СБ - скоро сваке друге недеље по једна. Готово половина тих резолуција односила се на Сарајево. Ниједном резолуцијом није се ни покушала заштита српског живља, нити је упозорена муслиманско-хрватска страна због сталног гранатирања српских делова града.
- Наслеђена и обновљена антисрпска атмосфера из претходних ратова обезбедила је снагама муслиманско-хрватске коалиције масовно ангажовање и одизив локалног становништва при наоружавању и формирању илегалних војних и полицијских састава, а затим и њихово ефикасно коришћење током ратне 1992. године - појашњава стање у БиХ на почетку рата Миливоје Иванишевић. - Оно што су Срби изгубили 1992. у доброј мери су повратили у наредне две године, мада су војни потенцијали муслимана све време рата надмашивали српске.
Али, већ је био начињен геноцид над српским народом и добрим делом завршено етничко чишћење. Током лета и јесени 1995. године, против Војске Републике Српске почињу да делују ваздухопловство и јединице за брза дејства НАТО које уништавају многе виталне војне и цивилне објекте у РС.
- Декрети и диктати из Дејтона и Париза крајем 1995. године само су потврдили освајања и трајну окупацију насеља и општина у којима су Срби традиционално чинили апсолутну и натпросечну већину - закључује Иванишевић.
Како су припадници Армије БиХ нападали и уништавали српска села око Сарајева може се видети из примера Рогоја, брдског превоја између Трнова и Доброг Поља, који су Муслимани освојили 27. јула 1992. године и у заседама сачекивали мештане из околних насеља. Бежећи пред нападом Муслимана и Хрвата који су освојили Трново мештани Киселице, Бистрочаја, Широкара, Врбовника и Тошића убијани су у заседи на Рогоју.
Сељани који су приликом напада похватани страдали су у затворима и логорима. Први логор који је организован за Србе похватане на Рогоју основан је у селу Дејчићи. Муке у логорима су посебна страница голготе Срба ове сарајевске општине. У Трнову је разорена и српска православна црква, а њен свештеник Недјељко Поповић свирепо је убијен.
Списак од 67 убијених и на овом локалитету показује да су страдале читаве породице. Ексхумација убијених на Рогоју обављена је тек после годину дана, 23. јула 1993. године. И овде је било видљиво да су људи сакаћени и мучени.
(Наставиће се)