- ЗОВЕМ се Г. Н., рођен сам 1973. године у Сарајеву. У другој години остао сам без оца. Мајка и ја смо становали близу касарне „Виктор Бубањ“. Била је то лепа улица. Мајка ми је у шали говорила: - Ти ћеш, сине, служити војску у овој нашој касарни, а ја ћу сваког дана долазити да те видим и доносићу ти храну.
Та касарна је убрзала мајчину смрт, а Г. Н. ће остати у мучном сећању до краја живота. Нјегова мајка је умрла од бриге и туге 13. јануара 1994. године, када се налазио у касарни логору. Из дворишта затвора је могао да види своју кућу, али му није било дозвољено да изађе и сахрани мајку.
Одмах на почетку рата, Г. Н. је покушао да побегне из муслиманског дела Сарајева, кроз насеље Неђарићи. Муслимани су га ухватили педесетак метара од линије раздвајања.
- Одвели су ме у неки њихов штаб Територијалне одбране у насељу Војничко поље - сведочи Г. Н. - Чим сам ушао, почели су да ме бесомучно туку свим и свачим - рукама, ногама, пушкама, копљем од заставе, ватрогасном лопатом. Рекли су да ће ме заклати.
После мучења у још три подрума и у Центру службе безбедности, пребацују га у централни затвор чији је управник био озлоглашени Исмет Бајрамовић Ћело.
- У затвору сам затекао око 200 затворених Срба - наставља Г. Н. - Све нас 21. јуна 1992. године пребацују у „Виктор Бубањ“. Ми смо били ти који су „свечано отворили“ логор.
Муслимани су касарну „Виктор Бубањ“ прекрстили у „Рамиз Салчин“. Рамиз Салчин је био комшија Г. Н., човек од око 40 година. Становао је у бесправно изграђеној кући на Мојмила брду. Салчин није био много школован, био је коцкар, алкохоличар и криминалац. Имао је малу кафану од лима која се звала „Делфин“. Салчин је био снајпериста, пуцао је на цивиле. Погинуо је у Неђарићима.
И Г. Н. памти 27. јануар 1993. године. Ко је све певао „Одакле си, селе“, управник затвора Химзо Долан никада није сазнао. У стан Божидара Обрадовића 22. јуна 1992. године долазе двојица инспектора, бивши криминалци. Почели су да претресају стан и у дечјој соби видели постер са фудбалерима Црвене звезде.
- Потпуно су полудели када су на видео-касети с једне свадбе у Рајловцу видели и чули како већа група и Срба и Муслимана пева стару српску песму „Одакле си, селе“ - говори Божидар Обрадовић.
Обрадовића су осудили по члану 213, став један КЗ - поседовање оружја и експлозивних направа. У „Виктору Бубњу" су већ првог дана боравка пред њим убили професора математике Милорада Глигорића са Илидже.
- Глигорић је овим чуварима био професор у школи - сведочи Обрадовић. - Тукли су га и стално подвикивали: "Професоре, може ли двојка!" Биле су то батине до смрти. Од глади и батина умрли су Триво Гуслов, Новица Ничевић, пуковник Брацановић, Александар Матић, Стево Шиљеговић...
Наводно се сам обесио Драган Зелић. Ја сам за само четири месеца спао са 100 на 54 килограма.
- Не знам ко је први почео да пева ту песму, али нам је онако ојађенима ушла у уши, да тако кажем - говори Д. Ј. - У „Рамизу Салчину“ су људи свакодневно умирали, од батина, глади, дезинтерије, жутице, упале плућа... Недељка и Вељка Оджаковића су терали да удишу испарења из канте у коју је вршена нужда. Онда долази 27. јануар 1993. године.
Ранка Дулића у логору разапињу на крст и после мучења га терају да попије чашу сопствене крви. Саво Крстовић, избоден ножевима, од згрушане крви није могао да скине одећу са себе. У мучењу се истицао Мехо Собо. Више од 50 Срба истерано је око 20 часова у круг логора. Напољу - минус 20 степени. Робијаши морају да се скину голи. Тада почиње поливање леденом водом из хидрантских црева. Вељка Оджаковића немилосрдно рибају грубом четком. Умире од хладноће и удараца.
- Недељко Оджаковић умире од упале плућа - наставља Д. Ј. - Као и сви ми, два сата је на мразу стајао го.
- Химзо Долан нас је извео у круг, како је рекао „да добијемо кисеоник“, а и због песме „Одакле си, селе“, коју су чули полицајци да певамо једне ноћи - сведочи Страхиња Живак. - Нагласио је да ће и наредних дана истраживати и да ћемо проговорити јер је он искусни полицајац и безбедњак бивше ЈНА. Одржао је реч: наредни дани су донели нове, монструозне тортуре због те песме. Затвореници су били живи костури. После пуно година, када сам се докопао слободе, отишао кад свог брата у Смедерево, неко весело друштво је певало „Одакле си, селе“. Мени су на очи кренуле сузе, а људи су ме питали чему то.
- У логору сам изгубио 47 килограма - сведочи Богдан Вановац. - Нисам могао да стојим, а да се не придржавам за зид. Сигурно бих умро од глади да ме није спасао Драган Буљугија. Он је излазио на рад, тако да је имао прилику да од паса отима храну. Пси су увек имали довољно хране. Драган испред пса узме колико може, да га водници не би видели, па донесе мени. Мене су тог 27. јануара однели у затворски круг и тамо скинули.
- Пошто је „Виктор Бубањ“ пре рата био касарна бивше ЈНА, у њој је било доста бачене одеће - сведочи Ромко Петрешин. - Да бисмо се заштитили од хладноће, облачили смо ове униформе. То је добродошло муслиманским медијима, а и многим западним, да нас прикажу као праве војне заробљенике, „ћетнике“. Сви ми смо били цивили које је муслиманска власт ухапсила само зато што смо припадници српског народа. Оптужбе су, углавном, биле измишљене и без икакве основе, а за њих су биле предвиђене дугорочне затворске казне или смрт стрељањем.


БЕКСТВО
- МЕНИ су предвидели казну од десет година затвора, преживео сам осам „суђења“. Адвокат по службеној дужности је углавном ћутао - сведочи Ромко Петрешин. - После две године невиђених мука ја сам „ослобођен“, јер ми ништа није доказано. Пуштен сам у град Сарајево без икаквих докумената. То је значило да ме одмах могу поново да ухапсе или да ме одмах убију.
Са још двојицом Срба правим план о бегу. По цену живота одлучујемо се на бекство из муслиманског дела града јер су нас до слободе чекала, између осталог двострука минска поља. Бег нам успева и долазимо на српску земљу.
(Наставиће се)