Пише: Власта ПОПОВИЋ
ПОЧИНЈЕМО са новијом историјом. Шестог априла 1941. године Немци су бомбардовали Сарајево, погинуло је 1.500 становника. Власт у граду успоставили су Немци и локалне усташе. Монструозна творевина НДХ створена је 10. априла. Почело је прогањање Срба и Јевреја. Сарајево је до тада било главни град Дринске бановине у Краљевини Југославија. У директним покољима убијено је 2.278 Срба и око 9.000 Јевреја.
Догађа се 6. април 1945. године - Други, Трећи и Пети корпус Југословенске армије ослобађају Сарајево. Убрзо затим постаје главни град новостворене Републике Босне и Херцеговине.
Још једна шестица, 6. априла 1992. године - муслимански празник Бајрам, Немци и други светски моћници признају нову државу Босну и Херцеговину. Баш на дан када су бомбардовали Сарајево. Срби у шоку, Јевреји беже уз подршку међународне заједнице, а аутору „Исламске декларације“ Алији Изетбеговићу се остварује сан - Сарајево постаје главни град исламске државе усред Европе. У њему остаје више од 160.000 Срба, што је трећина становника.
Аустрија, односно Аустроугарска, увек је стављала шапу на Босну и Херцеговину.
У ВРЕМЕ Првог светског рата Аустрија је чинила невиђена зверства над српским становништвом. Ипак, према попису из 1921. године Срби су у Сарајеву чинили 56,3 одсто становништва. На првом послератном попису, 1948. године, Срби су били са 61,4 одсто у апсолутној већини. Комунисти, заклети атеисти, омогућили су 1953. године изјашњавање и према вероисповести. И даље се ломе копља на тему да ли Срби, као нација, је требало да прихвате и своје сународнике који су заблудели у исламску или католичку веру. Комунисти (атеисти) омогућили су стварање једне нове, хибридне нације. Тако се те 1953. године учешће Срба у Сарајеву смањило на 45,8 одсто. Уместо Срба муслиманске вероисповести, сада су се појавили Муслимани.
Да би појачали присуство Муслимана, у ствари Срба који су се потурчили, комунистички властодршци Сарајева интензивно досељавају Муслимане и из Рашке области (Санджака) од 1984. године, када је овде била Зимска олимпијада, па све до рата. У само Сарајево тако је дошло више од 100.000 Санджаклија, а и више од 50.000 Шиптара. Још није разјашњено ово миграционо кретање, нека озбиљнија студија могла би да докаже да су ови досељеници у ствари нека врста гласачког тела која се креће из једне до друге бивше републике СФРЈ. Године 1991. Срби су чинили трећину сарајевског становништва, а пописом из 1981. године 45 одсто, а Муслимани 42,8 одсто.
Град Сарајево настао је у котлини, са обе стране реке Миљацке, на подножју Требевића, окружен планинама које затварају непосредни прилаз граду. Град је на 550 метара надморске висине, а створен је на главном, најпроходнијем и најкраћем правцу из Панонске низије, долином река Босне и Неретве ка Јадранском мору. Има, приближно, централни положај у претходној југословенској републици БиХ.
Најстарије познато насеље на подручју Сарајева је неолитски Бутмир. Дебело брдо и друга места сарајевског поља насељавају носиоци енолитске, вучедолске културе.
Половином другог века пре нове ере Римљани су покорили Илире, подигли су око термалних врела на Илиджи малу градску англомерацију, а у подножју Дебелог брда мање насеље. У трећем веку је насеље на Илиджи имало статус колоније.
БОСНА се први пут помиње средином десетог века. Тим именом се означава област око горњег и средњег тока реке Босне, то јест географски појам који је у саставу српске државе, а не посебна државна целина. Босанске владари у 13. и 14. веку своје поданике искључиво називају Србима, а језик којим говоре - српским.
Сарајево је 1244. године у саставу жупе Врхбосне, а као посед припадао је српској породици Повловића. Од 1250. па све до 1463. године овим подручјем влада српска породица Котроманића. Стјепан Први Котроманић оженио се ћерком српског краља Драгутина.
Власт у Босни узима Твртко Први, који се 1377. крунисао као краљ Срба, Босне, Поморја и западних страна. Уз своје лично име додао је и име Стефан, које је у Србији имало одређено државно-симболичко значење.
У 15. веку Турци запоседају утврђење Ходидјед, источно од Сарајева, а 1435. године заузимају долину реке Миљацке и сарајевску котлину. Године 1463. су освојили Босну и запосели све области у којима живи српске народ. Уместо старог, српског насеља са одликама средњовековне, православне културе, ниче ново турско насеље (изграђени су сарај, то јест намеснички двор, дрвена джамија, мост, хамам, водовод, хан, куће, дућани и млинови). Турци су ово насеље назвали Сарај-оваси (поље око двора) или Сарај-касабаси. По томе је Сарајево стекло име. У писаним изворима први пут се помиње 1507. године.
Крајем 17. века беснели су аустро-турски ратови, од 1683. када су Турци дошли до Беча, па све до 1699. године, када је закључен Карловачки мир. Еуген Савојски, један од највећих војсковођа је са 8.500 војника 1697. ушао у Босну дошао до Сарајева и спалио га.
Живот Срба под Турцима бивао је све гори. Године 1853. Турци су донели пропис према којем је чак забрањено да се употребљава српско име. Они, малодушнији, почели су да се потурчују. У Херцег-Босни креће устанак Срба 1875. године. Устаници Турцима не верују. Србија је покушала да заштити свој народ, али се успротивила Аустроугарска, наводећи да се „вређају њени интереси“. На Берлинском конгресу, 1878. године, БиХ добија аутономију, ослобађа се турског ропства, али је стављена под протекторат Аустроугарске.
Време садашње, у Сарајеву поново Срби не смеју гласно да изговарају своја имена. Праћени су када одлазе у цркву. Поновимо, Сарајево је напустило више од 150.000 Срба. Овај град данас претежно насељавају муслимани. Поред Срба који су се потурчили у време Турака, радо су виђени и грађани насељени из арапских земаља. Актуелна муслиманска власт у Сарајеву и даље истиче мултиетничност, мултикултуралност, мултирелигиозност, а, нормално, истичу се - грађанска права.

БЕЗ ПОВРАТКА
МУСЛИМАНСКЕ, легалне власти су у току рата зверствима над српским живљем у деловима града под њиховом контролом, учиниле да већина Срба која је избегла, никада више и не жели да се врати у своје Сарајево.
Потресна сведочења која наводимо можда ништа неће променити, али је битно да се каже бар део истине о њиховом страдању.
(Наставиће се)