Пише: Властимир ПОПОВИЋ
МУСЛИМАНСКЕ власти су крајем 1993. године ухапсиле велики број војника, припадника 10. брдске бригаде Мушана Топаловића Цаца. Топаловић је убијен у драматичној акцији хватања у центру града. Припадници ове војне формације - ако се тако може назвати - били су у први мах оптужени за геноцид над цивилним (српским) становништвом. То је било прво и једино признање званичног Сарајева о злочину из верских и националних побуда, али је он приписан криминалцима који су се отели контроли.
Суђења су била својеврсна фарса. Оптужени су чак јавно признавали злочине, понашали се као хероји, али је већина крволока пуштена. Између осталих, на слободи се нашао и Јасмин Шљиво. Вратио се да „ратује“ у 10. брдској бригади, док почетком 1995. није проглашен за војно неспособног. Према сопственој изјави, оболео је од епилепсије и шизофреније, а није потпуно разјашњено како се нашао на српској територији, када је заробљен.
Настављамо цитирање изјаве Јасмина Шљива, дате пред истражним органима Републике Српске 5. априла 1996. године, уз незнатна скраћења, а преносећи је онако како је написана и потписана.
- Према мојој процјени, за вријеме док је Топаловић командовао бригадом, на Казанима, као и на другим мјестима по граду, припадници ове јединице убили су више од 3.000 људи, углавном српске националности. Појединачна убиства вршена су углавном по дојавама Пушкар Сакиба.
- ПРЕКО Ћамила Бибера Ћаме, шпијуна у бригади којом је командовао Зулић Мустафа, сазнао сам да су њени припадници такође масовно убијали Србе и то иза Козије Ћуприје према Липишници. Причало се да је тамо убијено око 1.500 Срба.
- Цијела наша група је била затворена након што је Топаловић Мушан убијен од стране Авде Хебиба. (Хебиб је био начелник полиције Стари град, коме је Топаловић убио сина кога је држао као таоца - примедба В. П.). Били смо у Централном затвору, а команданти у затвору „Виктор Бубањ“. Иако сам ја све признао шта смо радили током 1993. године, никада нисмо осуђени, нити смо сносили неке посљедице. Након изласка из затвора, мене су физички малтретирали Јусуф Лендо и Сувад Милић, јер сам на истрази све рекао. Колико ми је познато, Самир Бејтић је побјегао приликом убиства Мушана Топаловића и сада се налази у Зеници у 7. муслиманској бригади. Такође сам чуо да је извршио корекције на лицу, те да је добио ново име и презиме.
- У нашој јединици је поред убистава било врло заступљено и силовање дјевојака и жена. Углавном су силоване дјевојке и жене српске народности, а прве које се сјећам је била Недељка Лакић, чије сам силовање раније описао. У фебруару 1993. године је Самир Бејтић из школе „Морис - Моца Салом“ у просторије јуришне чете довео наставницу српскохрватског језика Јасну Биоградлић, стару око 35 година. Исту је физички малтретирао, а за кревет су је везали он и Јусуф Лендо и скинули јој одјећу. Силовање је започео Бејтић, а након њега је судјеловало 20-25 припадника јуришне чете. Наставница је преживјела и данас предаје босански језик у истој школи.
- Након три или четири дана Јусуф Лендо и Сувад Милић доводе три дјевојке. Не сјећам се њихових имена, али знам да им је Јусуф псовао српску мајку. Лендо и Милић су физички малтретирали дјевојке, све три су везане за кревет. Над њима су силовање извршила тридесеторица војника јуришне чете. Накит са дјевојака су узели Лендо и Милић. Након силовања дјевојке су истјеране из просторије праћене подругљивим коментарима и пријетњама.
- КРАЈЕМ фебруара Јусуф Лендо и Сувад Милић довели су дванаест година стару дјевојчицу српске народности. Над њом је извршено силовање на тај начин што су са ње одјећу скинули, а Јусуф Лендо је дјетету руке везао за кревет. Он је први извршио силовање, а затим су то исто учинили Сувад Милић, Ходжа Амир, Лјаљај Енвер и Кајанија Ферид. Дијете је све вријеме плакало. Када је Кајанија почео силовање, дјевојчица је умрла. Ја сам, такође, имао намјеру да учествујем у силовању. Тијело умрлог дјетета Јусуф Лендо је ставио у кесу за отпатке и одвезао у јаму Казани.
- У марту 1993. године Кајанија Ферид је довео Санелу Пекић, Муслиманку, стару око 20 година. Исту смо пријетњама присилили да се свуче, па смо је силовали, Лендо, ја, Кајанија, Милић и још око 20 јуришника. Након силовања Санели смо дали пуну кесу цигарета. Сутрадан је Кајанија довео Кантар Лејну, мислим да је хрватске националности, стару 17 година. И њу смо силовали као и Санелу, а на крају јој је Јусуф Лендо запријетио да никоме не прича. И њој је поклоњена пуна кеса цигарета.
- Послије четири или пет дана са улице су Лендо и Милић покупили двије близнакиње, Мирјану и Слађану, старе око 20 година, плаве косе, крупније грађе. Нјих двије су ударане кожним каишима. Завртане су им брадавице на дојкама. Неки од јуришника су их зубима гризли. Над истима је силовање извршило око 30 јуришника.
- Почетком априла 1993. године Јусуф Лендо је довео Ренату Радмиловић, стару 19 година. И њу смо силовали као претходне. Силовање је трајало пар сати и када ју је можда двадесети војник силовао, Рената је умрла. Нјено тијело су Лендо и Милић спаковали у двије вреће за отпатке, одвезли до Казана и бацили у јаму.

ПРИВИЛЕГИЈЕ И ОБАВЕЗЕ
- ПО мојој процјени, у просторијама јуришне чете током 1993. године је силовано 50-60 дјевојака и жена. Свим силовањима нисам присуствовао због обавеза у јединици, као и због тога што нисам увијек ни био позван.
- Све вријеме док је Топаловић Мушан командовао бригадом, припадници те јединице су по граду имали привилегије и нису никоме ни за шта одговарали.
(Наставиће се)