Пише: Сања АНТИЋ
УБРЗО, после погубљења Аписа, Вуловића и Малобабића, њихове породице и пријатељи почели су да улажу велике напоре да оборе пресуду донету у Солуну. Када су и Аписови преживели другови били пуштени на слободу, придружили су се захтевима опозиције да се Апис и "Црна рука" рехабилитују.

Успели су то тек после тридесет шест година и промене југословенског режима. Докле год је краљ Александар, по саветима Пере Живковића, владао Југославијом, солунски судски предмет је остао затворен и склоњен од очију јавности.

Током свог кратког и бурног живота Драгутин Т. Димитријевић Апис је био толико заузет војним и политичким радом да се није женио, па чак није имао ниједну истинску љубав.

Ипак, показивао је велику љубав према људима и дубоко интересовање за друге. Јако је важно истаћи и то да је увек остајао у присним односима са својом родбином.

ДОК је Аписов зет био у Мађарској, он је сам преузео на себе бригу о свом сестрићу Милану Живановићу. Када су Милана послали на школовање у Француску, 1915. године, младић је водио опширну преписку са својим ујаком. Апис је Милана више чувао и волео него што многи људи брину за своју властиту децу.

И са своје три сестричине је Апис имао јако близак однос и увек је бринуо о њима и њиховим породицама.

Аписови савременици, рођаци и пријатељи су га углавном величали и говорили су о њему све најбоље.

- Говорио је кратким, брзим реченицама, избегавајући дугачка и сложена објашњења - сећа се сестрић који га је обожавао.

- Нјегове мисли, језгровито изречене, биле су јасне, прецизне и продирале у срж ствари. Нјегове једноставно изречене речи лако су се памтиле - потврђивао је његов друг, штапски официр Никола Аранђеловић.

- Апис је знао шта треба да каже и како то да каже, а да не повреди свог саговорника. На већину је остављао дубок утисак својим разложним судовима, чврстим убеђењима и преданошћу својим дужностима.

У опасним и кризним ситуацијама, Апис је остајао ведар и спокојан, чиме је позивитно утицао на друге.

Највећим опасностима прилазио је оптимистички и самоуверено и ретко је друге кривио за неуспехе. Ако је то било у интересу војске и земље, знао је да ради и дању и ноћу. Пуковник Апис је имао све врлине истакнутог генералштабног официра - потврђивао је Анђелковић.

ЖИВАН Живановић, Миланов отац, с љубављу се сећа свог чувеног шурака. Апис је имао топло срце, био је говорљив и дружио се са људима, говорио је Живановић. Посете породици биле су за њега неопходни предах од напорних војних и политичких активности. У кругу породице, пише даље његов зет, Апис је испољавао неодољиви смисао за хумор.

- Вечерње седељке са друговима у кафанама и ресторанима, где је причао вицеве, биле су му главни начин опуштања. Био је страствени пушач, необично интелигентан и образован. Добро је говорио и писао француски, са лакоћом се служио немачким после свог дугог боравка у Берлину, а такође је читао руски.

Међутим, поред свега овде наведеног, морамо имати у виду и то да су Аписа хвалили обожаваоци, рођаци и другови, а незаслужено га кудили непријатељи и противници.

Он и даље, поред свега што је већ изречено, или написано о њему, остаје најконтроверзнија личност наше историје.

А да се уверимо, бар делимично, какав је човек био пуковник Драгутин Т. Димитријевић Апис објављујемо писмо које је он написао као своју последњу вољу.

"Иако осуђен од оба суда на смрт и лишен милости круне, ја умирем невин, у убеђењу да је моја смрт била потребна Србији из више разлога. Из овог мог убеђења потиче и моја душевна мирноћа, са којом очекујем свој последњи час. Нека Србија буде срећна и нека се испуни наш свети завет уједињења целог Српства и Југословенства, па ћу ја и после своје смрти бити срећан и блажен а бол који осећам што ћу од српске пушке погинути биће ми драг и мио, у уверењу да је та пушка уперена у моје груди ради добра Србије и српског народа, којем сам ја био посветио цео свој живот."

11. јун 1917, Солун
Драгутин Т. Димитријевић,
ђенералштабни пуковник
КРАЈ