Пише: Сања АНТИЋ
ПОРУЧНИК Протић и каплар Вукашин су пошли од ћелије до ћелије да ставе затвореницима окове. Аписа су затекли како стоји поред стола, са шољом кафе у руци и цигаретом међу зубима. Кад су тамничари унели тешке окове, Апис је смртно пребледео и по први пут је био заиста несрећан. Протићу је иначе ово наређење тешко падало, па је покушао да објасни:

- Вемић је побегао. Ово је само из предострожности.

Апис је на то само одговорио:

- Мораш извршити наређење, Протићу.

Протић је учврстио окове и истрчао из Аписове ћелије погнуте главе. Мислио је:

"Срамота! Пуковник Апис, национални јунак, осуђен на смрт и сад још везан лисицама!"

Апис је био још несрећнији када су му скидали окове, него када су им их стављали. Окренуо је главу у страну, да му каплар Вукашин не види влажне трагове суза око очију. Када су му лисице спале, почео је да хода унаоколо, да трља руке и масира зглобове. Протић је ћутке брзо скренуо поглед. Последња три дана су му била најтежа у животу. Само официри тога доба знали су шта осећају гледајући окованог друга, нарочито некога кога су толико ценили као пуковника Аписа.

У МЕЂУВРЕМЕНУ су се четири официра, Аписова сарадника у Добровољачкој дивизији у Русији, трудили да осуђене спасу погубљења. На њиховом челу стајао је мајор Радоје Јанковић, песник, који је говорио и француски и руски језик. Јанковић је прво послао телеграм на Крф министру војном Терзићу и министру унутрашњих дела Петку Јовановићу, протестујући против одлуке Нижег војног суда. Када су у Петроград стигли и његови другови, потпуковници Божин Симић, Александар Срб и Војислав Гојковић, сва четворица су се удружили.

"Урадили смо све што смо могли, преврнули смо небо и земљу, а из лојалности смо поруке слали нашој влади."

Када није било одзива, саставили су меморандум и апеловали на све водеће државнике и владаре у свету. Писали су писма водећим дневним листовима у Русији, Француској и Енглеској. Писали су 27. маја британском амбасадору да је тобожњи атентат на принца и "Солунски процес" дело Аписових непријатеља:

"Пуковник Димитријевић је најомиљенији официр у Србији. Он је оличење идеологије напредног уједињења... Због своје интелигенције и лојалности, био је средиште демократизације у српској војсци."

Тако су говорили верни Аписови "црнорукци".

НА првом састанку, Пашићева радикална влада је донела одлуку да се Апис, Малобабић и Вуловић погубе, а за остале затражила помиловање. Пошто је прочитао пресуду оба војна суда, министар правосуђа је предложио да влада затражи од круне да преиначи све пресуде на смрт на двадесет година затвора, осим тројице првооптужених.

Тада се један од министара заложио да се пажљиво преиспитају те смртне казне:

"Погледајмо мало око себе и размотримо ситуацију у којој смо. Изгубили смо отаджбину... наши код куће су у ропству. Кожа ми се јежи што ће српску крв, крв наших официра, пролити српска рука. Зар ћемо... да сахранимо њихова тела у земљу ових улизица. Грка? Помислите само, колико ће то обесхрабрити нашу војску."

И сви остали су, изгледа, били против тих погубљења, али су, после Пашићевог убеђивања и молбе да се прихвати предлог министра правосуђа, ипак сви предлог прихватили без даљих примедби.

Убрзо су Апис и Вуловић сазнали да ће следећег дана бити погубљени. Пет минута пре поноћи 25. јуна, остали осуђеници су обавештени да је принц регент преиначио њихове смртне пресуде. Када им је прочитан Александров декрет, сви су се орасположили. Један од помилованих, претпоставља се да је то био Лазић, чак је викнуо:

- Живео престолонаследник!

Неколицина њих је прихватила тај усклик.
(Наставља се)