ПИШЕ: Сања АНТИЋ
ПРОТИЋ је запањено пратио Миловановићево излагање, а и иначе је о Апису слушао и добро и лоше, мит и стварност. Ипак, за њега је Драгутин Т. Димитријевић Апис остао појам... звезда водиља и идол којег је са великом тугом гледао у овој неправедној ситуацији... наравно, и у њој му се, као и увек, дивио. Било је још Аписових официра који су о њему могли да мисле само добро и да му се, чак и у овим тешким тренуцима диве, да величају његову храброст и духовну снагу. Такав је био и пуковник Чедомир Поповић који је био официр на Дрини и извршавао је Аписове наредбе. Када је већ свима било јасно да ће Аписа стрељати, чувар Протић је од пуковника Чеде чуо о Апису:
- Е, мој побратиме! Апис се смеје, јер је такав, јер је див, јер је херој, јер је лав. Апис се смеје, јер зна да ће га стрељати! Знам ја њега још из 1903. Тај се смејао оно вече у официрској касини као да иде на свадбу... а још је при том тврдио да ће и погинути убијајући оног Александра (Обреновића) и ону профукњачу Машин. Не знаш ти такве људе: кад се смеју, онда су најгори...

МЕЂУ оптуженима је, дан пред изрицање пресуде Нижег војног суда, расла напетост. Вемић је процењивао да ће добити између шест месеци и три године, а да ће смртно болестан Богдан Раденковић бити ослобођен.
Мајор Вуловић је мирно чекао пресуду, али му се болест срца погоршала. Миловановић је писао своју последњу реч. Апис је очекивао да ће добити десет година затвора и да ће сви бити осуђени зато што су били чланови "Црне руке", а не убице, јер је сматрао да није пружен ниједан доказ о покушају атентата на престолонаследника.
Касно увече 23. маја, председавајући Петар Мишић је устао, а за њим и остале судије. Незаинтересованим и хладним гласом је прочитао пресуде и препуна судница је занемела. Када је Мишић прочитао девет осуда на смрт, судницом се проломио само један заједнички крик: "А-а-а-ах!" Осуђени су занемели, а Апис је остао укочен и блед као свећа. Коментарисао је као за себе:
- Па ја нисам знао да оба ова параграфа повлаче смртну казну. Па зар баш на стрељање? Да видим да ли ће то да потпише престолонаследник? Ја то њему не бих потписао. Зар девет официра стрељати, побогу брате?! Па то никакав, ни најкрвавији режим не би учинио.
Због тога што је сматрао да су оптужбе неосноване, није могао да прихвати пресуде. Говорио је:
- Знате ли шта значи стрељати, па данас се сви боре противу смртне казне, а нас оволике стрељати - то је страшно. Замислите целог свог живота ићи једном утрвеном стазом, имати пред собом један одређени циљ и доћи за колац. То је збиља страшно!
СУТРАДАН ујутру, око 1.13, Апис је још био будан и није могао да заспи. Чувар Протић га је питао шта мисли о пресуди, а он је одговорио:
- Чуо си пресуду! Они други, не верујем да ће бити стрељани. "Онај" може да их помилује. Али мене, мене више ни свети Петар неће моћи да спасе! Знам то, и осећам.
Пресуда Нижег војног суда изазвала је сензацију. Публика није очекивала смртне пресуде. Чак су и Аписови противници веровали да није заслужио смртну пресуду. "Зар официре треба осудити на смрт зато што су убили аустријског надвојводу? Па зар се не боримо због тога?", питали су српски официри и војници. Пресуда је нарочито тешко пала борцима на Солунском фронту.

Мислили су да је процес дело Аписових непријатеља, жедних његове крви. А онда - бекство: 29. маја је из солунског затвора за официре побегао Вемић, и тада је пуковник Дуњић, командант Солуна, наредио да се сви затвореници окују.
(Наставиће се)