Пише: Сања АНТИЋ
НЕТРПЕЛЈИВОСТ која је постојала између Аписа и Александра види се и из чињенице да су пред суђење Апису и друговима расформирана оба постојећа суда (првостепени Војни суд за официре и другостепени Велики војни суд), која су обично била надлежна за суђење у сличним процесима. Овакву наредбу донео је начелник Судског одељења - генерал Петар Бојовић по заповести "врховног командант".
Такође су, по његовој наредби, формирана два нова суда и постављене нове судије.
Првостепени Војни суд су сачињавали: председник суда - пешадијски пуковник Петар Мишић, судија - пешадијски пуковник Михајло - Мија Филиповић, истражни судија - пуковник Јован А. Јовановић и записничар - капетан Божидар Катанић.
Велики војни суд је требало само да потврди пресуду првостепеног суда, а у њега су именовани: генерал Мирко Милосављевић - председник суда, судије су били: пешадијси пуковници Стеван Милетић и Јосиф Костић, затим судски пуковници Владимир Јовановић и Бранко Гаталовић. Неки виши официри су категорички одбили мета која су им била понуђена у Вишем и Нижем војном суду, упозоривши да ће, уколико буду постављени, судити строго по закону.
УБРЗО је постало очевидно да Мишић није постао председавајући да би пиштовао закон, већ да од себе направи звезду суђења и да се освети. Као заклети неприајтељ двојице оптужених, Аписа и генерала Поповића, Мишићу нису смели да омогуће да суди, али Апис је ту поступио врло наивно.
Током целог суђења, председник Суда Петар Мишић је показивао мржњу према оптуженима, настојао је не бирајући средства да докаже да су криви, забрањивао им да устану са клупе за време паузе, а публици у судници је дозвољавао да их вређа а сведоцима - да мењају исказе. Цео предмет је засниван на сумњама, сумњичењима и двосмислицама. Сви документи на којима се заснивала кривица потицали су из прошлости и ни један од њих није давао основа оптужбама за побуну на Солунском фронту, или за атентат на Александра (а управо за то су људи из Аписове групе били оптужени).
Мишићу су у његовом послу од велике помоћи били принц Александар, пуковник Живковић и радикалска влада. Од радикала је добијао политичке директиве, а од престолонаследникових људи тактичка упутства.
У ОВОМ процесу су судија и истражни судија играли споредну улогу. Нижи војни суд је одржавао претресе у скученој кућици која је била унајмљена од једног Грка. Недалеко одатле се налазио официрски затвор. Оптужене су сваког дана стражари спроводили до суднице.
Надгледање затвореника су обављали поручник Протић и дебели, уображени Стојковић, алкохоличар који је био зависник од француског коњака или других пића. Они су сведочили о изненађујућој промени у држању затвореника. Неки су од потпуне оданости Апису прешли на оговарање, мржњу, па и на издају. Пуковник Миловановић Прелац (Аписов највернији и најближи друг) претрпео је ружну промену. После другог дана суђења рекао је чувару Протићу:
- Па, то је била чудовишна организација! Па, то је била права завера против круне и престолонаследника. Они су хтели сву власт...
Протић га је питао: - Ко су то они?
Миловановић је одговорио: - Како ко? Па, Апис, и ти људи из Врховне централне управе "Црне руке". Па... они су отворено причали да ће династију и владу са све Пашићем избацити као куфер из Србије.
(НАСТАВИЋЕ СЕ)