МАЈА 1914. године Апис је био на челу отпора који су официри пружили министру унутрашњих послова Стојану Протићу због уредбе којом је цивилна власт добила предност над војном у тек освојеној Македонији. Тако је почела огорчена битка за превласт са радикалском владом и принцом Александром Карађорђевићем који је у јуну те године постао принц регент.
Принчеви пријатељи, на двору и у војсци, образовали су “Белу руку“, организацију која је требало да се супротстави великом утицају који је имала Аписова група.
За време Првог светског рата, Апис је учествовао у неколико кључних битака, у повлачењу Срба кроз Албанију и у много борби Солунског фронта. Већ тада су многи чланови Аписове групе изгинули и она је била видно ослабљена.
Одмах пошто је постао регент, принц Александар је планирао да избаци Аписа и његове истомишљенике из Врховне војне команде и са свих значајних положаја у војсци. Та одмазда је почела уклањањем Аписа из Врховне команде и наставила се на Крфу и у Солуну током 1916. године. Те године су се Александров двор и радикална влада свом снагом припремали за обрачун са Аписовом групом. Плашили су се да то оставе за Србију, јер би у Србији Апис имао подршку у јавности и опозицији, а и подршку закона и суда.
НА Крфу, па и у Солуну, створили су полицијски систем управе, који је касније називан солунским режимом и који је имао стотине шпијуна и доушника за прикупљање информација против Аписове групе.
Све те активности усклађивали су Живковић и Костић, вође “Беле руке”, који су били и у “Комитету десеторице за ликвидацију пуковника Аписа” .
Српском полицијом у Солуну руководио је министар унутрашњих послова Лјубомир Јовановић Патак, а тактиком, њеним операцијама Коста Туцаковић. Када су пропали напори Свете Јакшића да образује једну официрску владу, принц Александар и премијер Пашић су наредили да се Апис ухапси.
Апису су већ ту многи пријатељи окренули леђа. Многи су стекли унапређења и одликовања у протеклим ратовима и желели да их задрже, а неки су уморни од непрестане борбе желели да се одморе, што уз Аписа никако није било могуће.
Аписово хапшење уследило је после више месеци упорног рада “Одбора десеторице. . .“, у селу Воштаране, 15. децембра 1916. године.
СУЂЕНјЕ Драгутину Димитријевићу Апису и његовим друговима и истомишљеницима започело је 20. марта 1917. и потрајало пуна два месеца, све до 23. маја 1917. године. У 82 полујавна исконструисана претреса, током којих је сведочило више од стотину сведока, углавном оних који су теретили оптужене.
А на оптуженичкој клупи је, осим Аписа, било још десет припадника "Црне руке": пуковник Милован Миловановић Пилац, пуковник Чедомир Поповић, вицеконзул Србије у Атини Богдан Раденковић, пуковник Владимир Туцовић, генерал Дамјан Поповић, потпуковник Витомир Цветковић, потпуковник Велимир С. Ремић, пуковник Радоје Лазић, мајор Лјубомир Вуловић и Раде Малобабић.
Исход судског процеса се знао још на самом почетку, једино је висина казни остала непознаница.
Солунски процес је, у суштини, био резултат унутрашњих борби између војних и цивилних структура на највишем ниову. Био је то, заправо, обрачун између Драгутина Димитријевића и престолонаследника Александра, који је у утицајном Апису видео опасност и по себи и по круну.
У таквим околностима, дакле, исход суђења био је сасвим известан.
(Наставиће се)