Пише: Сања Антић
ЗБОГ теретних политичких прилика у Србији, Апис је чак озбиљно размишљао да напусти Академију.
Међутим, краљ Милан који се вратио из пригнанства поклонио је велику пажњу војној реформи и тако подстакао Аписову каријеру.
Милан је био главнокомандујући у српској војсци и створио је привилеговани официрски слој у друштву од којег је хтео да направи главни ослонац апсолутизму свога сина. Потпоручници тек изашли из Академије су командовали четама, а млади официри батаљонима и пуковима.
Апис је 1896. године завршио нижи течај Академије и постао је потпоручник у Седмом пешадијском пуку у Београду. Служио је као водник, а затим и као инструктор у подофицирској школи више од годину дана.

Две године касније уписао је виши течај Академије за генерал-штабног официра и био је унапређен у пешадијског поручника већ 1899. године.
Драгутин Т. Димитријевић Апис је био предани борац и народни револуционар. Желео је да уједини све Србе у Велику Србију или Југославију.
МЛАДИ поручник Димитријевић је постао значајна личност пошто се краљ Александар 1900. године оженио Драгом Машин. Због недостојног брака српског владара са старијом женом сумњиве прошлости и због понизног става краља Александра према непријатељу, Аустроугарској, Апис и млади официри имали су за циљ да уклоне краљевски брачни пар Обреновић и да прекину политику вазала према Бечу коју су они заступали.

Августа 1901. године, у кући поручника Антића, Аписовог пријатеља, састала су се седморица организатора војне завере. Апис је направио план да се краљ и краљица убију на њен рођендан 11. септембра у ресторану "Коларац" на рођенданском балу, међутим, краљ се није појавио.
Други план је био да ликвидирају краља на војним маневрима у близини Уба, али и та варијанта је пропала.
Лоше стање у војсци се све више погоршавало, официрске плате су касниле месецима, а војска је била слабо обучена, нередовно плаћана и гладна.
Завереници су одлучили да нападну краљев двор у ноћи између 28. и 29. маја 1903. године, што је и учињено, краљ и краљица су издахнули око четири часа ујутру 29. маја 1903. године.
Капетан Апис је те 1903. године рекао :

“Убиство краља нанеће велику штету нашем угледу и угрозиће мир у земљи и иностранству. Али време ће показати да то нисмо учинили из нискости и мржње, већ у интересу државе.”

ПРИ упаду у двор у ноћи између 28. и 29. маја 1903. године, Аписа је тешко ранио краљев гардиста. Недељама се борио за живот, и захваљујући својој снажној конституцији и непоколебљивом духу стао на ноге.

Завереници су освојену власт препустили политичарима и новоустоличеном краљу Петру Карађорђевићу, а Апис је целу деценију имао водећи утицај у војним пословима Србије.
Напори да се уједине сви Срби били су осуђени на пропаст и да би ублажили опште обесхрабрење и безнађе, неколико српских официра и цивила, маја 1911. године оснивају борбену организацију “Уједињење или смрт!”, у народу названу ”Црна рука”.

На опште наговарање Апис ускоро постаје вођа ”Црне руке” .
Образлажући родољубиве циљеве своје организације, Апис је добио пуну подршку министра иностраних дела, па и целе владе. Такође је придобио и принца Александра Карађорђевића да поклони већу суму новца листу "Пијемонт", гласилу "Црне руке".
У једној извидничкој мисији у Албанији, Апис је добио тешку болест, па из тог разлога није могао да учествује у балканским ратовима 1912-1913. године. Крајем 1913. године потпуковник Апис је постављен за шефа Обавештајног одељења српског Генералштаба. Нјегови агенти, на челу са Радетом Малобабовићем, прикупљали су на територији Аустроугарске обавештења која су много значила за српску Високу команду.
(Наставиће се)