КРИВОКАПИЋ: Знате ли имена те дванаесторице, који су одређени за хватање Драже Михаиловића?

НЕШИЋ: Знам... Али не бих желео да то ја говорим. После тог састанка, Крцун нас више није пустио. Никоме нисмо могли да се јавимо, ни породици, ни кућама. Ни где смо, ни шта смо. Ни да смо живи. Моја жена је ишла и јурила свуда, кукала и тражила где јој је муж, нико неће да каже, нико не зна ништа. Онда је секретар Удбе за Србију био Владан Бојанић, он јој је рекао да нема појма где сам; ишла је и код Вељка Мићуновића, он исто тако.
Остала је конспирација, до краја. И моја жена - мислила је: оженили смо се пре кратког времена; ко зна ко је и шта је; можда је лагао све - отишла је из нашег стана и вратила се код оца.

Кривокапић: Где сте били смештени? Нисте одмах кренули?

НЕШИЋ: Нисмо, то би била лудост... Сместили су нас у Косовску улицу, на трећем спрату. Мислим да је то био стан генерала Душка Ристића, тада начелника Удбе за Војводину.
Скинули смо униформе и обукли одела похватаних четника, капе, шубаре. И почели смо у том стану да живимо четничким животом, за све време нисмо се ни купали, ни умивали... Нигде нисмо излазили да бисмо добили бледило оних који се дуго крију.

Кривокапић: Кад сте срели Калабића?

НЕШИЋ: После два-три дана дошао је и Калабић. Отада је све време био с нама, учио нас како да се понашамо, четнички... И хранио се ту, с нама.

Кривокапић: Ко је био шеф ваше групе?

НЕШИЋ: Лазаревић...

Кривокапић: Онај што је 1964. погинуо, у колима, заједно с Крцуном?

НЕШИЋ: Јесте, Светолик Лазаревић... И живели смо ту, с Калабићем. Појавиле су се и вашке. Вероватно нису добро очистили та четничка одела. Тако да смо све време били и вашљиви, поред свега. Онда смо учили биографије. У пола ноћи су нас будили и питали: ко си, шта си?...

Кривокапић: Добили сте друга имена?

НЕШИЋ: Наравно, друга имена... Па, у ком смо четничком батаљону, у ком одреду, ко нам је командант... Све смо базирали на документацији која је нађена код четника, убијених или ухваћених. Определили смо се за биографије четника Авалског корпуса, јер Дража и његови најближи сарадници нису долазили у контакт са Авалским корпусом. Чули су приче, али никада те људе нису видели.

Кривокапић: Које сте ви име добили?

НЕШИЋ: Исто, као што се зовем - Ђоле. Моја легенда је била лака. Отац ми је стварно био носилац Карађорђеве звезде, а ујак генерал Цукавац. Тако да сам имао једну комплетну биографију. Наравно, независно од нас, Удба је чачкала својим каналима, где се Дража налази.

Кривокапић: Али ви сада, као четничка група, више не постојите у саставу Удбе?

НЕШИЋ: Не постојимо... Избрисани смо из састава Удбе. Ми смо сада четници Николе Калабића.

Кривокапић: Како се понашао Калабић?

НЕШИЋ: Добро, чак исувише добро. Био је уплашен, све нас је уважавао, рецимо: увек устане да уступи место. Чак смо га и опомињали: хајде, бре, па ти си Никола Калабић!
Инсистирали смо да живимо тим четничким животом... Сутра ћемо се наћи међу правим четницима.

Кривокапић: Симулирали сте четнички живот?

НЕШИЋ: Певали смо четничке песме, „Краљу Перо, кад ћеш у Тополу“, и шта ја знам. Причали су се вицеви на рачун Удбе, на рачун Тита... Све нормално.

Кривокапић: Калабић је причао о своме животу?

НЕШИЋ: Говорио је и о своме животу... Али сад ћу вам испричати шта се мени лично догодило с Калабићем. Причали смо како је Прва шумадијска бригада изгинула у Пријепољу, 1943... Код мене, у чети, била је једна девојка, били смо млади, заволели се. После трагедије у Пријепољу, зима 1943, заледио се Лим, по Лиму много лешева. Прелазио сам залеђени Лим, видим леш неке жене, црна коса... Мени се учинило да је то та моја девојка. Потресе ме њена смрт, стао сам неколико минута, онако утучен, гледајући тај леш... Али мора се даље.
И сад, једног дана, седимо у том стану у Косовској улици... Калабић отвара новчаник - била су му враћена сва документа - и ја у Калабићевом новчанику угледам фотографију те моје девојке, за коју сам веровао да сам њен леш видео на залеђеном Лиму. Лупи ме то, нисам могао да издржим:
„Никола, откуд ти ова слика!?“
„То је ћерка једног мог пријатеља од пре рата“, каже Калабић, „заробили смо је кад је била она борба у Пријепољу... Нисам дао да је стрељају, ипак ми је њен отац пријатељ, па је неко време била код мене у штабу.“
„Је ли жива?“
„Колико ја знам“, вели Калабић, „жива је, нисмо је убили.“
Мени не да ђаво мира и ја му онда испричам како сам био заљубљен у њу, како сам је волео... И тај моменат, кад сам гледао на Лиму њен леш. Калабић ми је после, ваљда сто пута рекао:
„Је ли, ти мислиш на ону... Нисам с њом ништа имао, часна реч, нисам, то је дивно дете.“

Кривокапић: Каква је судбина те жене?

НЕШИЋ: Жива је, удата је. Кад смо ухватили Дражу, ја се заинтересујем... И баш тог дана, када сам се био најавио, била јој је свадба. Удавала се за једног нашег друга, тако... руководиоца. Ја сам већ био ожењен. Било и прошло.

Кривокапић: Шта вам је још причао Калабић?

НЕШИЋ: Причао је свашта, његова дужност је и била да нам све прича. Није крио ништа. Причао нам је и једну причу која стварно даје слику Николе Калабића у време кад је био командант Горске гарде, командант Србије. Како је изгледао и како се понашао.
У Фочи, ви знате за онај четнички покољ муслимана (1942), у том покољу учествовао је и Никола Калабић. Певао нам је једну стару српску песму, једино сам је од њега чуо и никад је више нисам чуо. То је била песма из турског времена: Турчин је дошао у српску кућу, вечерао, јео, узео најлепшу девојку, живео са њом, и ујутро је заклао. Калабић је то у Фочи радио, неку булу нашао, довео хармоникаше, шенлучио целу ноћ, пио, и ујутро наредио да је закољу. И то је правдао осветом Српства!

Кривокапић: Признавао је да је и он клао?

НЕШИЋ: Није, то није... Као, други су то радили.




РАСПРОДАТ ТИРАЖ

КНјИГА Боре Кривокапића "Бес/коначни Тито (и Крлежине `масне лажи`)", коју су објавиле "Новости" у тиражу од 20.000 примерака, распродата је за само пет дана. Због огромног интересовања читалаца, доштампано је још 10.000 примерака. Из ове књиге преносимо шире изводе.
(Наставиће се)