ПЕНЕЗИЋ Слободан Крцун (1918-1964) - Ужице, Србија; студент.
Члан КПЈ (1939), заменик политичког комесара Ужичког НО одреда (1941), шеф партизанске обавештајне службе Ужичке републике (1941), шеф обезбеђења Тита и Врховног штаба у Србији (1941), заменик и политички комесар 2. пролетерске бригаде и дивизије (1942/1943), кооптиран за члана ПК КПЈ за Србију и одређен за првог начелника ОЗН-е за Србију (1944, Вис).
Члан ЦК и Политбироа ЦК КП Србије (1945), министар унутрашњих послова у првој влади НР Србије (1946-53), члан ЦК КПЈ (1948), као председник владе НР/СР Србије (1962), погинуо у саобраћајној несрећи код Лазаревца (новембар, 1964). Народни херој.
Ђилас:
„Сентименталан и циничан, жесток и интелигентан.“
Борислав Михајловић Михиз:
„...Тако је наше надгорњавање трајало све док нисам у једном тренутку заиста претерао:
- Пенезићу, знате ли ви да су ваше руке крваве до лаката?
- До лаката!? Човече, мени су руке крваве до рамена!
(...)
- Ту не! Ту не дам! Не играјте се главом! Рећи ћете нешто после чега ће бити касно. На свог врховног команданта не дам!
Добрица Ћосић (посредством А. Ранковића):
„Крцун је једном, у припитом стању, у Плавом возу, на путу за Загреб, рекао Титу:
- Стари, не брини за себе док смо ти ми Срби верни. А ако нас изгубиш, неће те твоји Хрвати и Словенци спасти.
Марко је жестоко напао Крцуна због те изјаве:
- Знаш ли шта те чека после овога што си рекао?
Крцун је пребледео, није ни реч рекао.
А 1964. године погинуо је у саобраћајној несрећи. Престругана му је полуосовина на аутомобилу...“
И Ћосић, из некролога:
„Том несрећнику, том грешнику Слободану Пенезићу и смрт је приличила животу.“
Иван Ивањи:
„Запамтио сам још из оног времена (1960) шта нам је Крцун причао о Дражи Михаиловићу. Рекао је да је његов проблем био то што је био 'генералштабовац, а на прави трупни офи­цир. Преполитизовао је‚ једноставне ствари'. Уместо да се усредсреди на борбу против окупатора, главни циљ му је био да комунистима не дозволи да постигну успех. Због тога је већ октобра 1941. године сарађивао са Немцима. Крцун је тврдио, да је Дража тиме помогао партизанима у Србији, јер је српски сељак веровао у краља и отаджбину, али су га четници својим понашањем одбили од себе и терали у загрљај комунистима.
Крцун је рекао да су њему као младићу четници, какви су некада били, били идеал, али да је Михаиловић све то уништио. Ја сам лично имао утисак да је и то разлог што Пенезић толико пије. За неког ко иоле познаје немачке изворе - овде ћу навести само историчара Јозефа Матла, који је за време рата био обавештајни официр у Србији, после рата професор универзитета у Аустрији, и младог аустријског историчара Валтера Маношека, који је проучио све немачке војне, есесовске и гестаповске архиве - тесна сарадња штаба Драже Михаиловића и немачке окупационе власти нимало није спорна, није никаква 'комунистичка измишљотина'.“
Пенезићеву исту, "плавовозну епизоду с Титом" - опет посредством А. Ранковића (присутни само Тито, Ранковић, Пенезић) - Лј. Ђурић смешта у току 1963. године. Али, према Ђурићу/Ранковићу, нагласак је друкчији: ређајући све смењене српске руководиоце и генерале, Пенезић:
„ - Само не знам кад ће доћи ред и на нас двојицу!?
Тито залупи вратима, а Крцун испразни још једну чашицу.“
Ђурић сведочи и о личној посети Пенезићевој мајци Дади, у Ужицу („у току лета 1965. године“):
„Са Крцуновом мајком била је њена ћерка Пиња. Крцунова мајка је плакала, жалећи се на несрећну судбину свога сина. Говорила нам је како су споне на волану тако биле удешене да је до скретања са пута и до несреће морало доћи између Београда и Ужица. Пиња је то све потврђивала.“
Причало се, кулоарски, па и готово јавно, већ седамдесетих, по Београду и Србији... Никада проверено, ни потврђено.
Остало је и нејасно, да ли је снажни амерички олдсмобил возио сâм Пенезић (припит?), или службени возач, малерозног презимена Ломић?
Распитивао сам се, и код ексјугословенског и црногорског, де­ценијски надмоћног шампиона у аутомобилизму, горског цара Жељка Банићевића... Уз разумну резерву, конкретних појединости (јун, 2005):
„Готово немогуће... Кад пукне полуосовина, уз неку инерцију, ауто стане. Али, одмах губи на брзини. Као што се и каже: остао на путу... А што се тиче спонâ на волану, тешко, то возач већ при поласку, такорећи одмах, мора да осети.“
У време Пенезићеве погибије и после ње, А. Ранковић и УДБ-а су још две године били у свемоћној власти: како да нису - ко их је могао спречити! - предузели недвосмислену експертизу!?
Потврдили или одбацили сумње, а не их развејали?
Ранковић, истина, у својим „Забелешкама“ нигде не помиње, ни у алузији, евентуалну аутомобил-конструкцију Пенезићеве погибије.
Или су и Ранковић и УДБ-а у убиству „нашег Крцуна“ - саучесници? (Као и они који су Д. Ћосићу „престругану полуосовину“ поверили?)
Накнадну истрагу, реконструкцију, није ни покушао, ни милошевићевски „престругани“ Д. Ћосић, председник СРЈ (1992/1993)!?
Кад би у озбиљној земљи, и од озбиљних људи, оваквом ола­кошћу, могла бити лансирана директна оптужба - споредно да ли и Тита? - за убиство председника Владе!
Али... нека и гласина - убија.


ТИТО УБИЦА:
ХЕРОЈ ТИТО!


Од свих анегдота и досетки - а њих је небројено о Титу - које често рељефније и дубље осликавају једну личност или појаву него целе студије, не знам свеобухватнију, уједно ни вирулентнију, од реминисценције коју је од метле заборава сачувала Латинка Перовић... Почетком седамдесетих, за ручком у част италијанског историјског комунистичког лидера Палмира Тољатија, у Карађорђеву, Тито се присетио вишедневних, даноноћних, мучних и жестоких демонстрација четничке емиграције испред престижног њујоршког хотела „Валдорф Асторија“ у којем је Тито, разуме се, био одсео, после званичне посете САД и председнику Кенедију, затим и палати Уједињених нација, октобра 1963. (због чега се Титу председник Кенеди, телефонски из Вашингтона, лично извинио).
Тито:
„Викали су:
- Тито мрдерер! (Тито убица!)
Али, ја сам стално чуо:
- Херој Тито!“

РАСПРОДАТ ТИРАЖ
КНЈИГА Боре Кривокапића "Бес/коначни Тито (и Крлежине 'масне лажи')", коју су издале "Новости" у тиражу од 20.000 примерака, распродата је за само пет дана. Због огромног интересовања читалаца биће доштампано још 10.000 примерака. Из ове књиге преносимо шире изводе.
(Наставља се)