Пише: Марко ВРАНЈЕШЕВИЋ
СОБИЦА ми је тек нешто мања од оне из које сам изашао пре годину дана. Али, тамо нас је било десеторо, а овде сам сам; тамо сам спавао на поду, а овде имам удобну, меку постељу; тамо сам за храну добијао неки посни чорбуљак, а овде ми доносе и печења и колача, а готово сваког јутра добијем порцију гриза са млеком. Једино гвоздене решетке на прозору који као и тамо гледа на Топчидерско брдо, живо ме подсећају на затвор. Само, овде нема више стражара пред вратима као у војној болници, а у собу ми, сем лекара и болничара, нико не улази. И ону одвратну зелену хаљину оставили су доле у приземљу, а дали му жућкастосмеђу, какву носе и остали болесници овде на спрату.
Врата се нагло и широм отварају. На њима стоји чика Драги са великим шприцем у руци, а иза њега Ниджа, са истим таквим шприцем, некако озбиљан и строг, без оног осмеха што га има кад ми прилази сам. Сваки од њих дубоко ми зарива иглу под кожу на трбуху, и, на месту где су ми дали ињекције, поче нешто нагло да расте под кожом као да ми је неко надувао две лопте у трбушној дупљи.
Само кад би већ једном престало ово мрцварење са ињекцијама и лековима! Шкрипа нечијих ципела у ходнику прену ме из ових мисли. Кораци се заустављају пред мојом собицом. На отвореним вратима видим праву фигуру онога лекара са инквизиторским лицем, којег сви овде зову професором и односе се према њему са упадљивом снисходљивошћу. Он стоји испред мојег прага, посматра ме ћутке, а иза њега су два човека које не видим добро. Професор им нешто говори, али тако тихо да не могу да разаберем на ком језику разговарају. Онда га један од оне двојице нешто гласно приупита на енглеском језику. То ме сад још више учврсти у уверењу да је мој случај нешто изузетно и да он није више непознат у свету. Она два странца посматрају ме и даље са нескривеном радозналошћу, али ни они ни професор не улазе у собу. Онда полазе, најпре она двојица, а за њима професор, који, окренут према мени, учини руком неки покрет сличан фашистичком поздраву. Пресекох га срдитим погледом. То он свакако намерно чини, верујући да ћу и ја, инстинктивно, учинити исти покрет, а онај невидљиви, који прати и бележи чак и моје мисли, фиксираће тај покрет, и то ће бити још један доказ више у гомили сличног оптуженог и доказног материјала којим јавни тужилац треба да ме сможди на неком процесу што ми се спрема можда у блиској будућности.
Нечији крик из једне од суседних соба враћа ме мојој стварности. На другом крају неко почиње да пева из свег гласа. (У последње време, откако су уместо оних јаких ињекција почели давати електрошокове, у згради је постало много бучније него пре).
Лак, готово бестелесан, излазим у ходник. Једна група болесника живо нешто разговара окупљена око клупе, само мајор, сам као и увек мери ходник својим крупним кораком. Гледам га право у очи и јављам му се:
- Здраво, друже мајоре!
Он пријатељски клима главом, и отпоздрављајући каже ми:
- А зашто вама нико од родбине никада не долази у посету?
Кажем му да вероватно нико од мојих и не зна где се ја налазим. Он ме гледа зачуђено и помало прекорно.
- Па, зашто им се нисте јавили?
- Нисам ни знао да је овде допуштено дописивање - кажем некако несигурно - а сем тога, ја ни сам још ни данас не знам сасвим тачно где се налазим.
НЈЕГОВЕ очи ме гледају са топлим саучешћем. Руком се маша за джеп, вади једну чисту дописну карту и пружа ми је:
- Ево вам, па напишите да се налазите на Неуропсихијатријској клиници. Понећу одмах вашу карту, па ћете можда већ у недељу имати посету.
Од два часа поподне једнако пристижу посетиоци у болницу. То је та недеља о којој сам са онолико радости почео да сањам пре два дана.
Преда мном, мало нагнута, са испруженом једном руком (у другој држи пакетић) стоји Бранка, гледа ме, а очи јој се сетно смеше.
- Ипак си жива, а мислио сам... и ту ми се глас пресече као да ми нека невидљива рука стеже грло.
- Довела сам и Мелу, доле је, у колицима; Милена је с њом. Довешћу је мало касније да је видиш...
Одлучна да ме избави одавде, Бранка је све учесталије долазила, најчешће илегално.
- Јутрос је професор сам почео разговор о мом повратку кући - кажем Бранки гледајући је право у очи.
На њеном лицу се задржао онај брижни и невесели израз.
- И ономад сам разговарала с њим о томе и тражила да те пусте. Он још није сасвим попустио и каже да би те могао пустити једино на моју одговорност. Сутра рано потражићу га и рећи му да сам решена да те водим кући на своју одговорност.
Мала кола која се зауставише пред болничком зградом једва назирем јер је већ пала ноћ.
И збуњен и обрадован, дуго држим у рукама одело које ми је Бранка донела; гледам га као да бих се хтео уверити да је то заиста моје одело. Бранка и сестра помажу ми док се грозничаво брзо облачим и обувам, као да се плашим да ће неко изненада све ово осујетити, а онда полазимо. На вратима свога кабинета појави се професор и застаде на прагу, гледајући нас изненађено.
- Па зар тако, без отпусне листе? - прекорева он Бранку.
- Извињавам се. Доћи ћу по листу кроз дан-два, а сад заиста нисам могла друкчије.
Код професора се задржао исти онај строги и зачуђени израз. Он заусти да још нешто каже, али Бранка ми шапну да се поздравим с њим и брзо ме поведе ка излазним вратима.

НЕВИДЛЈИВИ СВЕДОК
- НЕМОЈ тако близу да седиш - лагано одмакнем Бранкину руку - незгодно је јер нас гледају. Теби само изгледа да нас нико не прати и не гледа, јер тога што мене стално прати не могу ни ја сам да видим, а камоли ти. Само знам да он, нарочито ових последњих дана, прати сваки мој гест и фиксира га неким савршеним, људима непознатим, справама, јер овде се говори да је недавно један болесник напаствовао неку болесницу.
- Па какве то везе има са тобом? - гледа ме она широко отворених очију које почињу да се влаже од суза.
- Има, има везе, јер све ружне поступке других хоће да припишу мени...
(К Р А Ј)