Пише: Марко Врањешевић
У НАЈВЕЋЕМ одељењу наше болнице, у које су ме сместили, сва места су попуњена. Нашао сам се одједном на сламњачи поред самих врата, у дугачкој чистој кошуљи.
Поред моје постеље се појављују три млада болничара; један од њих држи у руци стаклену цев са дугачком металном иглом на врху; он је малог раста и ситан, а она друга двојица су упадљиво развијени момци. Сад треба да отпочне мучење! Али, ја ћу се бранити колико год будем могао и нећу им се тако лако дати!
Она двојица ме најзад, с муком окренуше и присилише да лежим потрбушке, држећи ме тако чврсто за руке и ноге да осећам болове од притиска њихових руку. Убод игле не траје дуго и не задаје бол, али ја се и даље узалуд отимам и вичем нешто што личи на крик. После тога болничари ме остављају на миру. Ко зна шта су то почели да ми убризгавају! А онај што лежи изнад мене извирује одозго (видим му само главу) и посматра ме са радозналошћу. Из супротног угла, мој двојник упро у ме укочен поглед и као да се злослутно смешка. Затварам очи не да бих дремао (сан ми, то осећам, још задуго неће на очи) већ да не бих гледао. Онда ме опет неко шчепа за руке. Погледам: она иста два крупна болничара и с њима доктор Левец, специјалист за очи. Он држи стаклену цевчицу испуњену неком мркоцрвеном течношћу. Болничари ми снажно притискају руке и ноге и тако ме држе чврсто прикована уз кревет док лежим наузнак. Ко зна шта ми све спремају! Нагонски затварам очи, чврсто стишћући очне капке. Нечији прсти ми их брзо и грубо отварају, а онда ме нешто погоди у око, нешто хладно разли се по њему и то се понавља неколико пута. У ужасу, широм отварам очи и очајнички вичем:
- Не у зеницу! Не у зеницу! Ослепићете ме!
МЕНИ сучелице, за дугачким столом смештеним у средини наше собе, седе она три болничара. Али то сад нису више болничари - то су сад три страшна и неумитна иследника. Онај у средини гледа ме нетремице и упире прстом у ме.
- Ко је крив за смрт твоје жене Браниславе?
- Ја - скрушено одговарам.
- Ко је крив за смрт твога детета у мајчиној утроби? - чујем исти глас.
- Ја - одговарам, а глас ми се гуши у грлу и осећам како рамена почињу да ми се тресу.
- Ко је крив за смрт твог таста, старог доктора Миловановића? - продужава онај неумитно, а усне му једнако стегнуте.
- Ја - шапћем немоћно, а по челу ми клизе крупне грашке зноја.
- Ко је крив за смрт твоје сестре Милене?
- Ја - грца у мени нешто налик на угушени крик.
Он као да нема више шта да пита, и његове очи се равнодушно одвраћају на другу страну. Али онај поред њега упире у ме строг поглед.
- Ко је убио стару госпођу Милер?
То је једна 70-годишња старица код које сам, пре петнаест година становао у Белој Цркви. Нју нико није убио: умрла је једне ноћи од срчане капи у својој соби, поред старог, слепог мужа.
- Ћутиш? - гледа ме онај својим стакластим погледом. - Није важно: ћутао ти или говорио, признавао или не, ти си свеједно за све крив. Неко мора да буде крив. Неко мора својом крвљу да плати за друге. Знам, ти хоћеш да кажеш да си најневинији човек, који никад није другоме ништа нажао учинио. Можда је то и тако. Зато ћеш ти за све остале бити онај тамо са брковима, онај твој двојник којег ми негујемо и који ће ускоро умерти на нашим рукама. А за тебе смрти нема, али нема ни живота: има само вечна патња и вечно умирање без спасоносне смрти. Јер ти си сад и без броја и без имена. Или, боље рећи, ти сад можеш имати безброј имена; ма које од њих могли бисмо да ти дамо и да те поистоветимо са ма којим злочинцем или са неколико њих одједном.
- МОЖЕШ за нас да будеш, рецимо, онај твој презимењак, четнички командант, што је осуђен на дугогодишњу робију, или онај твој даљи рођак по мајчиној линији Алекса, звани Шандор, што је за време рата био у служби Немаца. Истина, двоје њих из твоје ближе и даље родбине - једно по мајчиној, а друго по очевој линији - проглашено је за народне хероје, а и ти си, знамо, за време рата доказао да си достојан њих; само, дужну пажњу за то указаћемо ономе твом војнику који ће ускоро умрети на нашим рукама. А ти, ти ћеш за нас бити Славољуб или Шандор, или можда неки још гори од њих. Највећи праведник, поднећеш, као највећи злочинац, страшну жртву за нешто велико што се спрема, нешто свима нама недокучиво, али што ипак мутно наслућујемо сад кад смо крочили у ову, за човечанство судбоносну годину, којом почиње друга половина двадесетог века..."
Пролазе дани, а можда и недеље.
Ништа више не може да ме изненади, ничему више не могу да се зачудим. Један болничар ми прилази са неким похабаним жутим радничким оделом пребаченим преко једне руке, а у другој руци држи закрпљене плитке ципеле. Тек кад ме дигоше и стадоше облачити и обувати, угледам носила на поду, поред самог кревета. Панталоне, мада узане, не могу да се држе на мени, па морају да ме опасују канапом, а капут виси на костима мојих рамена као на дрвеној вешалици за одела.
Два болничара ме положише на носила и оставише ме сама да лежим на поду. Најзад ми прилазе четири млада болничара, брзо се машају за дршке од носила и износе ме из бараке.
Младићи ме с лакоћом носе некуда журним корацима. После кратког времена нађох се у некој сенци где младићи спустише носила на земљу.
У пристаништу, укотвљен, чека мали брод из чијег димњака се пружа бели дим који се повија ношен ветром. Младићи ме спретно пренесоше преко уског дрвеног мостића на брод, а онда стрмим степеницама право у утробу брода.

ДВОЈНИК
ПРЕБАЦИЛИ су ме у суседну собу, много мању од оне у којој сам био до сада. Кревет ми је у углу, до самог прозора, свега два-три корака од нужника. Лежим сад на потпуно голим даскама: на њима нема ни ћебета ни сламе. Кад лежим наузнак, руке су ми на покривачу, клонуле и непокретне, као на одру. Оне су бледе, са дугим танким прстима, руке које никад никога нису такле, руке праведника. Али за њих - руке највећег злочинца. А мога двојника не могу да видим, можда га никад више нећу видети: он вероватно и није више међу живима, и сад је остао само Славољуб или Шандор или неки други - ма који други - још већи од њих безимени злочинац, а сви они скупа треба да буду инкарнирани у мени једноме.

(НАСТАВИЋЕ СЕ)