Пише: Марко Врањешевић
К СВЕСТИ долазим у собици собног старешине. Поред мене стоји заменик мог иследника, капетан Обреновић.
- Ето видиш - труди се он да говори што блажим тоном - шта направише од тебе твоји људи. Тако ти и треба кад нећеш да ми се јавиш и признаш све како је било. А ако се и даље будеш инатио, имаћеш опет посла са овима овде, а ја онда више нећу хтети ни да знам за тебе!
Чим он изађе, на вратима се појави собни старешина.
- Изађи ту пред врата и опери лице - вели он - тамо ти је и лавор.
Поред мене журно прође Вуковић и не погледавши ме сврати до собног старешине. Чујем га како му наређује:
- Има да га држиш у својој соби! Стално под кључем! Даћеш му само једно ћебе, а порције му смањити за половину!
Врата се са буком откључавају, и неко бахато упада у собу.
- Дижи се! - викну овај таквим тоном као да је увређен и љут што га не дочекујем на ногама и у "ставу мирно".
Овога човека свега два-три пута сам видео, и одмах ми је пао у очи по томе што су га многи ословљавали и заустављали, односећи се према њему са неком упадљивом снисходљивошћу - чак и они знатно старији од њега - мада га сви фамилијарно зову Ђурица. Ниска раста, али масиван и темељит, прав и кочоперан, са лепушкастим лицем и чуперком тамносмеђе косе који му увек вири испод титовке (косу могу да носе само чланови Радне бригаде), целом својом спољашњошћу, својим изразом и држањем подсећа на сеоског ђилкоша који ће први повести коло, али ће први и кавгу заметнути, и нож ће први потегнути иза појаса.
- Наместио се јунак да спава! - каже он јетко, мерећи ме од главе до ногу. - Е нећеш, соколе, нема ти ноћас спавања!
У ГЛАВИ осећам лаку несвестицу и морам да се наслоним на зид да не бих пао. Он ми прилази сасвим близу (да нисам овако висок, сасвим би ми се унео у лице) и нешто ме пита, али никако не схватам шта хоће. То што му одговарам зацело нема никакве везе са његовим питањем јер он, и не сачекавши да завршим, широко замахну руком и снажно ме удари по лицу.
- А, тако ти то, очин ли те отац...! - дрекну он и замахну и другом руком.
Опет снажан ударац и одмах затим друго питање. Ћутим, не зато што нећу да одговарам, већ зато што не могу да схватим шта он то тражи од мене. Он пада у све већу срджбу и бес и замахује час једном, час другом руком, ударајући ме највише по уху, што ми у почетку задаје болове, а после чујем само непријатно зујање, уши ми горе, али неосетљиве као кад промрзну, а испод десног уха, по врату, осећам како ми клизи млаз крви. Он најзад седа на столицу, са изразом човека који је посустао, а мени показује на клупу. Поставља ми питање, прво које разумем:
- О чему си разговарао са Трнавским?
Почињем да говорим оно чега се сећам (с њим сам највише разговарао о књижевности), али за ово он не показује нимало интересовања. Стегну вилицу и скочи. Инстинктивно се пових уназад очекујући ударац, али он брзо извуче из джепа табак чисте хартије и оловку и стави на сто.
- За сутра има да испишеш овде све што ниси казао иследнику! Пази само да не лупеташ којешта као ово сад, иначе ћеш се још много горе провести! Добро се присети шта си све имао са Русима и шта си с ким разговарао и у Београду и овде!
ЈАСНО ми је шта би они хтели да кажем. Тада би ме, свакако, пустили на миру, али ја не могу да признам нешто са чиме немам никакве везе, па макар се до смрти продужило ово мучење.
Ђурица се појављује са комадом летве у руци, што је понео зацело ради успешнијег ислеђења: свакако да он од овог писменог саслушања не очекује ништа више но што је постигао на усменом. Узе хартију па, кад је прочита, презриво је баци на сто и спомену "очиног оца".
- Зар само то?! - сикће он и маша се за летву.
Ухватио је летву онако како се у јуришу држи пушка на којој је бајонет и устремио се према мени.
- Дижи се! - сикће још бешње. - Стани тамо уза зид!
Он почиње свом снагом да ме удара летвом као да је решио да ми пробије грудни кош.
- Хоћеш ли да говориш, милу ли ти мајку?!
Па, опет ударац у груди. Па, опет.
У собу упада Вуковић, а одмах за њим Старовић, послератни министар. Вуковићев поглед је пун ироније и мржње.
- Како си, герој Четвјортава Интернационала? - прозбори са исквареним руским нагласком.
Од болова које осећам у прсима морам да стојим сасвим погнут. Глава ми понекад клоне на груди, а кад је усправљам, осетим још јачи бол.
Сасвим близу ми прилази Старовић, уносећи ми се у лице; руке му на леђима. Гледа ме нетремице, а у очима му неки мутан сјај као код људи које почиње да хвата пиће.
- Треба бити човек! - виче он, нагло се усправивши.
Затетурах се од ударца по лицу и једва се одржах на ногама.
Гледам га право у очи. Гласом који дрхти од огорчења, лагано, прибрано, гледајући га упорно у очи, кажем му:
- Ја никад нисам престао да будем човек; никада ништа прљаво нисам учинио.
(НАСТАВИЋЕ СЕ)

КНЈИГУ "Сенка Голог отока" Марка Врањешевића, која је ових дана изашла из штампе, можете наручити преко дистрибутера књижаре "Круг-комерц" на тел. 011/334-3716.