По вечери, у нашој бараци се поново појављује Вуковић са још двојицом њих који такође не припадају нашој бараци: један од њих, још младић, собни старешина из суседне бараке, а онога другог, човека од четрдесетак година, сад први пут видим. Поседаше сва тројица на оном истом месту где увек седи наш собни старешина са руководиоцем радова за време читалачког часа или изношења става; ова двојица им се одмах придружише. Још никад до сада ни у једној сличној акцији нашег колектива није учествовао нико са стране. Седимо, као и увек у оваквим приликама, збијени на боксу. Многи се згледају са чуђењем, некима се види и страх у очима. Сви осећају да ће се вечерас нешто изузетно догодити.

У бараци је неко време потпуна тишина док стојим наслоњен на зид крај прозора, у злослутном очекивању. Најзад се јавља собни старешина:

- Вечерас, другови, треба да расправимо један тежи случај. Дајем ријеч другу Вуковићу.

Овај се искашљава.

- Ја бих, другови, желио да најприје неко од вас узме ријеч о овом заиста веома тешком случају, а ја ћу говорити на крају. Дакле, ко се јавља за ријеч?

Први скаче са свог мјеста Мијовић.

- Ми, другови, имамо овдје пред собом једног окорјелог и непоправљивог непријатеља. Питам вас: да ли се он до сада иједног посла латио овдје, а да га није обављао као прави саботер? Сви смо до сада имали довољно прилике да видимо какав је он на радилишту и какав је овдје у бараци. Прије извијесног времена радио сам заједно с њим, и том приликом ми се жалио да он овдје недужан страда.

- Доле! Кроз строј с њим! - проломи се са бокса.

- тишина, другови, сачекајте до краја! - стишава их Вуковић,очигледно задовољан што је ствар овако почела.

- Такав је на радилишту - наставља Мијовић све ватреније, - а какав је овдје у бараци, и то врло добро знамо. Ко је њега икада чуо да је узео ријеч у некој дискусији? Он само сједи и ћути, чак и онда кад га прозову да говори! За мене, другови, - а мислим исто тако и за свакога од вас - не може бити никакве сумње да он тако поступа свјесно и намјерно, и да ми у овом случају имамо посла са затрованим непријатељем и саботером.

- Тако је! Доле издајници! Доле саботери! Доле банда! - све жешће се пролама са бокса.

У заглушној галами дижем руку: хтео бих да одговорим Мијовићу, али према мени се претећи пружа неколико стиснутих песница и чује се још заглушнија вика:

- Не дамо да говориш! Уаа! Сад се сетио да говори! Долеее! Кроз строј!

Диже се Вуковић, и граја се стишава.

- Послије свега овога, другови, што смо чули, ја не бих имао много тога да кажем. Јасно је да ми сад овдје имамо посла са једним обичним бандитом коме ће овај колектив знати да одмери казну онако како је заслужује!

Немоћно и резигнирано дижем руку:

- Тражим реч!

Једна ружна гримаса искриви Вуковићу лице и откри му зубе - као у звери.

- Хоћеш реч?! Ево ти ријечи!

Ударац руком по лицу је тако јак, а неочекиван, да посрнух, једва се дочекујући на руке. То је био сигнал за остале. Нечије снажне руке ме зграбише и почеше вући напоље, у ноћ, а за нама се са дивљачком грајом натисну цела чета. Напољу, за трен само, док се не створи строј, запахну ме свежином бела зимска ноћ (небо се изведрило, а снег се задржао по камењу и по крововима барака), а онда ме, кад се сви постројише са обе стране дворишта, онај младић, собни старешина из суседне бараке, чврсто зграби за руку и поче је тако снажно завртати као да је одлучио да је или пребије или ишчаши; али у моменту кад сам осетио најљући бол у зглобу, он ме одгурну ка строју где ме дочека стотину стиснутих песница и поче да удара где која стигне. Од ударца по глави почиње крв да ми цури низ лице, али они не само да не престају него падају у све већу јарост, као да им баш та крв што почиње да капље по снегу буди и подстиче неке тамне, злочиначке, дотле притајене инстикте.

Понекад се као стишају, оставе ме да трен-два стојим негде на крају строја, помислим тада, готово с неким олакшањем, да је свршено, али онда ме опет нека песница снажним ударцем враћа натраг додајући ме другим песницама које по измрцвареном, окрвављеном телу падају, с обеју страна строја, све чешће и све бешње. Посрћући од једног страшног ударца у потиљак, спазим на снегу мрљу крви која се одједном нагло рашири, и већ ништа око себе не видим сем те румене мрље која у магновењу потамне. Сад ни удараца не осећам више...

К свести долазим у собици собног старешине. Поред мене стоји заменик мог иследника, капетан Обреновић.

- Ето видиш - труди се он да говори што блажим тоном - шта направише од тебе твоји људи. Тако ти и треба кад нећеш да ми се јавиш и признаш све како је било. А ако се и даље будеш инатио, имаћеш опет посла са овима овде, а ја онда више нећу хтети ни да знам за тебе!

Чим он изађе, на вратима се појави собни старешина.

- Изађи ту пред врата и опери лице, - вели он - тамо ти је и лавор.

Лавор је пун снега који се брзо топи у мојим рукама и на лицу. Снег у лавору постаје убрзо потпуно румен од крви. Поред мене журно прође Вуковић и не погледавши ме и сврати до собног старешине. Чујем га како му наређује:

- Има да га држиш у својој соби! Стално под кључем! Даћеш му само једно ћебе, а порције му смањити за половину!

Собни старешина ми поново загледа лице па вели:

- Иди испери то мало боље; још ти је остало мало крви на лицу.

Кад сам се поново вратио у собу, тамо више није било собног старешине. Чујем како споља закључавају врата. Мало касније неко покушава да уђе, а Манджука га одвраћа:

- Не можеш тамо, тамо је она совјетска шпијунчина!

Као покошен стропоштам се на голи под. Покушавам да се сместим и с муком се покрећем: више сам изломљен него онда кад сам дошао на Оток. Вуковић је свакако добро знао колико ће ме казнити тиме што је наредио да ми се да само једно ћебе: ако га прострем по поду, тело ће ми остати непокривено на овој хладноћи која већ почиње у кости да ми се увлачи; а ако се покријем њиме, изубијано тело ће ми лежати на голом, тврдом поду, из кога бије студен. Ништа ми не преостаје него да на једну половину ћебета легнем, а другом се колико-толико покријем.

Врата се са буком откључавају, и неко бахато упада у собу.

- Дижи се! - викну овај атквимтоном као да је увређен и љут што га не дочекујем на ногама и у "ставу мирно".

Овога човека свега два-три пута сам видео, и одмах ми је пао у очи по томе што су га многи ословљавали и заустављали, односећи се према њему са неком упадљивом снисходљивошћу - чак и они знато старији од њега - мада га сви фамилијардно зову Ђурица. Ниска раста, али масиван и темељит, прав и кочоперан, са лепушкастим лицем и чууперком тамносмеђе косе који му увек вири испод титовке (косу могу да носе само чланови Радне бригаде), целом својом спољашњошћу, својим изразом и држањем подсећа на сеоског ђилкоша који ће први повести коло, али ће први и кавгу заметнути, и нож ће први потегнути иза појаса.

- Наместио се јунак да спава! - каже он јетко, мерећи ме од главе до ногу. - Е нећеш, соколе, нема ти ноћас спавања!

У глави осећам лаку несвестицу и морам да се наслоним на зид да не бих пао. Он ми прилази сасвим близу (да нисам овако висок, сасвим би ми се унео у лице) и нешто ме пита, али никако не схватам шта хоће. То што му одговарам зацело нема никакве везе са његовим питањем јер он, и не сачекавши да завршим, широко замахну руком и снажно ме удари по лицу.

- А, тако ти то, очин ли те отац...! - дрекну он и замахну и другом руком.

Опет снажан ударац и одмах затим друго питање. Ћутим, не зато што нећу да одговарам, већ зато што не могу да схватим шта он то тражи од мене. Он пада у све већу срджбу и бес и замахује час једном, час другом руком, ударајући ме највише по уху, што ми у почетку задаје болове, а после чујем само непријатно зујање, уши ми горе, али неосетљиве као кад промрзну, а испод десног уха, по врату, осећам како ми клизи млаз крви. Он најзад седа на столицу, са изразом човека који је посустао, а мени показује на клупу. Поставља ми питање, прво које разумем:

- О чему си разговарао са Трнавским?

Почињем да говорим оно чега се сећам (с њим сам највише разговарао о књижевности), али за ово он не показује нимало интересовања. Стегну вилицу и скочи. Инстиктивно се пових уназад очекујући ударац, али он брзо извуче из джепа табак чисте хартије и оловку и стави на сто.

- За сутра има да испишеш овде све што ниси казао иследнику! Пази само да не лупеташ којешта као ово сад, иначе ћеш се још много горе провести! Добро се присети шта си све имао са Русима и шта си с ким разговарао и у Београду и овде!