Пише: Марко ВРАНјЕШЕВИЋ

ВЕЋ више од једног часа петнаестак нас из разних барака чекамо да будемо примљени код иследника.

Најзад нас прозивају. Пријатан талас топлоте запљусну ме у соби иследника Протића, који ме дочекује налакћен на сто, шкиљећи некако злослутно.

- Реци ти мени докле ти мислиш овако?! За све време откако си овде написао си само једну песмицу! Ако мислиш да се тако ревидира став, онда се љуто вараш.

Покушавам да му на ово нешто одговорим, али он ме већ код прве речи пресеца, нагло се дижући и нагињући се према мени, са рукама на леђима:

- А знаш ли ти да бих те ја могао ур-ни-са-ти! На физичке радове могу да те пошаљем!

Стоји у тој пози и са тим изразом лица неколико тренутака, а онда седа, једнако ме гледајући у очи. Лице му добива мирнији израз.

- А шта велиш на женино писмо?

Ма, шта друго да ми је рекао у том моменту, не бих био толико потресен као од тог питања. Гледајући га упорно у очи и тражећи смисао овог питања, трудим се да будем што мирнији и да говорим што прибраније:

- Никакво писмо нисам досад добио.

- Добићеш га данас. Пошту смо синоћ упутили у бараке, али ти си ваљда изашао јутрос пре но што су почели да је деле. Волео бих да си га прочитао пре но што си дошао до мене. Зар ништа друго није имала да ти пише него све тамо којешта: те не знам дете се родило такво и такво, те дете већ гуче, те ово, те оно. Као да нема важнијих ствари о којима треба да се пише!

Пред иследником, на столу, отворена табакера пуна цигарета, али он ме не нуди. Не пружа ми чак ни оних неколико "драва" што их иследници обавезно дају приликом сваког разговора са кажњеницима. Он показује у правцу врата и хладно процеди кроз зубе:

- Тако дакле, од сутра - на радилиште!


РАДИМ на згради близу пристаништа која је започета пре неколико дана. Сад као да сви прате мој покрет. Мој иследник се, очигледно, није шалио кад ми је припретио да ће ме "урнисати" на раду. А ово је тек почетак. Док се мучим да помакнем повећи камен прилази ми руководилац радова, брзим и срдитим покретом подиже камен, па га онда лако одбаци и погледа ме попреко.

Почињем већ да посрћем од умора, и руководилац радова ме позива да пођем сам у правцу друма, ка месту где чека један кажњеник са милиционаром. Кажњеник је сасвим млад; у једној руци држи голем чекић, у другој длето. Он ми пружа чекић, па онда сва тројица крећемо друмом у супротном правцу којим се иде у бараке. Идемо тако, ћутећи, неких двеста метара, а онда скрећемо са друма и пењемо се уз брдо корачајући с камена на камен.

Све теже се пењем уз брдо, и моји пратиоци сваког часа застају да би ме сачекали. Најзад се заустављамо негде на средини брда. Ту, где смо стали, налази се простор очишћен од камења, у облику круга са пречником од око подруг метра. Свуда унаоколо је гомила камења, као нека камена ограда, а у средини је велики камен са равном горњом површином. Младић прелази, лако као коза, преко нагомиланог камења у очишћени круг и даје ми знак да му приђем. Лагано и спотичући се прелазим преко камења, са осећањем човека којем је наређено да сам себи копа гроб.

Инстинктивно пружам му чекић, али он чучну, и, држећи обема шакама длето намести га усправљено на сред камена и рече ми да ударам чекићем. После неколико удараца, на равној површини камена указа се урезан крст. Онда се упућујемо даље. Понека места су тако слабо рашчишћена да се тешко проналазе. Обилазимо тако веома широк простор, заустављамо се на многим местима и урезујемо крстиће по камењу.

ПОСЛАШЕ ме да опет радим на оном брду на којем смо до јуче садили младице. Али, сада крамповима, пијуцима и мотикама копамо доста дубоке јаме где ће вероватно бити сађено неко дрвеће са дубљим корењем. Мотиком копам земљу, пошто је најпре Мијовић, који сад ради заједно са мном, крампом очистио од камења.

- Прекидај и полази овамо!

Исправим се: предамном стоји студент Лаушевић, намргођен и осоран. То је младић мршава лица и тамних очију, који је пре неколико дана произведен за водника, а дошао је на острво у последњем транспорту.

- Брже! - дрекну Лаушевић. - Остављај мотику!

Наређује ми да узмем ћускију. Једва могу мало да је одигнем од земље, а да би се њоме разбијао овај камен, требало би је дићи високо, тако да шаке дођу изнад главе. Својски се трудим да ово радим као и остали, упињем се из све снаге, а зној ме свега облива. Лаушевић ми онда наређује да оставим ћускију и да вадим одваљено и разбијено камење из јаме.

Не опажам да су остали већ кренули са радилишта, док ме не прену познати сурови глас:


- Брже! - сикће иза мене мој гонилац.

Напрежем сву снагу и потрчим ка чети, која је далеко свега педесетак корака и још се није сва постројила, али у том часу се спотакнем, ударим лицем у камење и - неко време не знам шта се са мном дешава. Отварам очи тек кад ме два друга из чете подигоше држећи ме под пазухом. Преко десног ока и образа осећам топао млаз, а пред собом, на камењу, видим локвицу крви. Један од оне двојице што ме држе пружа ми некакву крпу и каже ми да то држим на лицу, а онда ме поведоше ка баракама. Онај што ми је дао крпу каже ми:

- Срећа твоја што ти оста око читаво! А мало је требало, па да га изгубиш.



СУМНјИВО ПИСМО

ВЕЋ не знам по који пут читам примљено писмо. Иследник ми је тачно рекао његову садржину: тоном и стилом некадашњих Бранкиних ведрих писама, говори се ту о нашој ћерчици. Загледам свако слово у писму: јесте, рукопис је Бранкин, па ипак ми изгледа да понеко слово није тако писала. Да није ово писао неко ко је из некадашњих њених писама, нађених приликом претреса, добро проучио њен рукопис и стил? А ако је ово ипак њеном руком писано? Ако је она жива и у слободи и, са здравим, руменим одојчетом на грудима, сања о мом скором повратку? Како сад да нађем пута до њих после свега што сам преживео и што ме још чека?
(Наставиће се)