Пише: Марко Врањешевић
НЕМА таквог болесника - сем, ваљда, онога којем лекар каже да се не може надати исцељењу - који се не би радовао изласку из болнице, а ја се данас тешка срца опраштам од другова с којима сам у болници провео четрнаест дана, време које је било довољно да ми прилично зацеле телесне ране, али не и душевне: оне су тек почеле, и то делимично, да зацељују, па ми утолико теже пада овај данашњи растанак.
У бараци су свега двојица-тројица другова (сви остали су на радилиштима) и међу њима Трнавски, који је због мане срца ослобођен физичких радова и остављен у бараци да сређује материјал за зидне новине. Пажњу ми привуче млад човек озбиљна и интелигентна лица, који изађе из собице собног старешине.
- То нам је нови собни старешина Марек из Сарајева - каже ми Трнавски. - Онај стари отишао је са острва са једним делом Радне бригаде.
У редовима по четворица, спуштамо се друмом ка последњој бараци, у којој је смештен центар. Испред те бараке, све тамо до ограде од бодљикаве жице, налази се широк празан простор у који лако могу да се сместе све бараке, заједно са радном. Уз саму зграду, до капије, седе на повисокој гомили камења иследници и понеки орган Државне безбедности, сви у цивилним оделима сем двојице у униформама виших официра. Чете пристижу, једна за другом, и простор испред бараке брзо се попуњава. Кад, као последња, стиже и Радна бригада, испуни се цео простор пред бараком, само између појединих чета оста мало шири размак. Испред бараке, на импровизованом подијуму, стоји повећи сто и три столице.
БРИГАДЕ стоје мирно, само се са разних страна чује тихи жагор, а онда се један пискутав глас проби нагло као хитац:
- Тито!
Из многогрле гомиле проломи се:
- Правда!
Па онда опет:
- Тито!
- Победа!
Један мек, треперав тенор поведе, а већ код треће речи остали громко прихватају:
"Друже Тито, вођо комуниста,
Партија је као сунце чиста."
Из бараке излазе њих четворица, међу којима познајем само нашег новог собног старешину Марека. Тројица седају за сто, а онај четврти, повисок и мршав човек, стоји у средини. Сачекавши крај песме, он диже руку, и зачас наста потпуна тишина.
- Друговииии! - поче он неприродно јаким и високим тоном каквим се обично говори на великим митинзима - данас ћемо вас најпре упознати са резултатима нашег такмичења у протеклом месецу. Могу вам одмах рећи да је ово такмичење, које смо организовали у част друга Кардеља, дало одличне резултате и да је завршено три дана пре одређеног рока.
Громогласно: "Ура!" уз пљесак који се разлеже са свих страна прекину говорника за неколико тренутака. Двојица-тројица почеше да скандирају, други прихватише, најпре слабо и неуједначено, па онда све гласније и сложеније, док се најзад све бригаде не стопише у један глас, скандирајући све јаче и брже:
- Тито - Кардељ! Тито - Кардељ! Тито - Кардељ!
Кад скандирање достиже врхунац, пропрати га звонки пљесак руку, а онда се одједном све стиша. Говорник тишим гласом чита резултате последњег, октобарског такмичења, па онда, подигавши глас, објављује:
- Најбоље резултате, другови, постигла је барака број 5.
Ове речи поново дочекује тапшање и повици који се највише чују у нашој чети.
Говорник најзад завршава:
- Пошто смо, другови, ово такмичење завршили читава три дана раније но што је било предвиђено, за новембарско такмичење, које треба да завршимо до Дана Републике, то јест до 29. новембра, остаје нам равно месец дана. То такмичење, другови, биће за друга Тита!
ПОСЛЕДНЈЕ речи које он изговара веома повишеним гласом пропрати громко: "Ура!" које се трипут проломи, а онда га замењује снажно скандирање:
- Ми смо Титови - Тито је наш!
Један од оне тројице што седе, човек чврсте грађе и мрка лица, устаје и почиње крушним гласом, лагано, застајући после сваке реченице као да би хтео одмах да види како на слушаоце делује његов говор.
- Друг пре мене говорио је о постигнутим успесима. Они нису безначајни, и ми имамо разлога да будемо на то поносни. Али, другови, ми не смемо ни да прецењујемо то што смо постигли и да се предајемо опасној заблуди како код нас нема и озбиљних недостатака. Треба будно и критички пратити рад других, али исто тако и о своме раду и поступцима полагати рачуна и пред својом савећу и пред другима, искрено и самокритички. Наш основни проблем био је и остаје проблем сузбијања непријатељских елемената у нашој средини и онемогућавања штетног утицаја што га ти елементи шире око себе. То треба да има на уму сваки онај који жели да опет буде уврштен у редове поносних градитеља социјализма. Али, ми добро знамо да има и таквих који нас свесно ометају у постизању овог циља, таквих који својим пасивним ставом коче наш рад. Такве треба, другови, да назовемо правим именом: то су најобичнији саботери, заклети непријатељи наше социјалистичке отаджбине и издајници свога народа.
Један танак глас узвикује:
- Тако је! Доле саботери! Доле банда!
- Долеее! - одјекује из многих грла.
Говорник сачекује да се маса стиша, па завршава:
- Али такви треба да се добро узму у памет и да буду свесни тога да ће сви, ако само продуже овако, кости своје оставити на овом острву!

КНЈИГУ "Сенка Голог отока" Марка Врањешевића која је ових дана изашла из штампе, можете да наручите преко дистрибутера књижаре "Круг-комерц" на тел. 011/334-3716.

(Наставиће се)