Пише: Марко Врањешевић
СОБНИ старешина објављује да вечерас неће бити читалачког часа и да ће, место тога неки од новодошлих изнети свој став.
Најпре се јавља онизак човек толико проређене косе да му се већ јасно назире ћела при светлости сијалице са стропа. Нјегове крупне очи најпре некако уплашено колутају по главама другова који, густо збијени, седе по крајевима бокса. Он се наслања на зид бараке и почиње тихо, а глас му подрхтава, као да говори са оптуженичке клупе.
- Ја, другови, дуго нисам био свестан тежине издаје коју сам починио. На партијском састанку слагао сам се са онима који су осуђивали резолуцију Информбироа, а ван тих састанака сам са неким својим друговима одобравао извесне поставке те исте резолуције. На партијским састанцима сам прихватао све одлуке нашег руководства, а на састанцима са оним друговима читао забрањену штампу и слушао радио-станице које су на сав глас грдиле то исто руководство. Једном речју, другови, био сам дволичан, тако да ми је и самоме постојала одвратна та улога.
Ту мало застаје као да прибира мисли. Собни старешина га подстиче:
- Добро, а кад си први пут постао свестан тежине своје издаје?
- У затвору. Тамо, у истој ћелији, нашао сам се са неким најокорелијим реакционарима, некаквим крижарима, и постало ми је одједном јасно у какав ужасан положај ме довела моја дволичност: да делим исти хлеб и исти лежај са заклетим непријатељима наше слободе против којих сам се и сам раније борио.
ПОСЛЕДНЈЕ речи пропрати дубоким уздахом, а онда наста кратко ћутање које прекиде глас собног старешине.
- Другови, има ли неко нешто да примети?
За реч се јавља младић живахних црних очију и раскуштране косе чије коврдже му падају преко чела.
- Ја имам утисак да се овај друг истински каје и да је био искрен у свом излагању. Само, другови, треба и у овом случају да будемо обазриви и будни, па да сачекамо да се овај друг покаже и на делу.
- Тако је! Слажемо се! - заграјаше неки из гомиле.
Један за другим, излазе још двојица чије излагање у свему личи на оно прво. Собни са великом резервом прима њихово излагање.
- Ја мислим да би ова двојица могла мало конкретније да говоре о својој ранијој непријатељској делатности, а не да нам овде сервирају опшепознате фразе. Даћемо им зато довољно времена да мало боље размисле, па да се још једном појаве пред овим колективом.
За реч се јавља још један.
- Ја сам, другови, прихватио неке ставове резолуције највише зато што ју је потписао такав ауторитет у међународном радничком покрету какав је Стаљин.
- Па, зар иједан наш родољуб сме да поштује ауторитете који се блатом бацају на оно што је за нас најсветлије - на нашу народноослободилачку борбу?! - упада неки крупан глас иза гомиле.
- Он овде покушава да врши пропаганду са тим својим ауторитетом! Не дајмо му да говори! - прети неко с другог краја.
- Дозволите, другови, да завршим. Ја сам говорио о ономе што сам раније осећао и мислио, а сада...
- Доста! - заграја одједном неколико гласова.
Собни старешина показује на мене руком:
- С обзиром на то да друг сад треба да иде на преглед, он ће сад овде изнети свој став, јер се може десити да остане мало дуже у болници.
Дижем се с напором.
- Нисам очекивао, другови, да ћу данас говорити овде пред вама, стога ће моје излагање бити краће но што би иначе било. Не желим ни да понављам оно што сте већ чули од другова који су говорили пре мене, јер сви смо ми досад прошли кроз исте или бар кроз сличне фазе. Оно што мој случај чини специфичним то је да сам се ја досад стално осећао као да сам под неком тешком оптужбом за нешто с чиме немам никакве везе...
НАСТА комешање и жагор. Неко добацује:
- Да нећеш, можда, да доказујеш да си невин доспео овамо?!
- ... Али, другови, ја не мислим ни о томе да говорим, јер није ни место ни моменат за то. Овоме другу одговорио бих само то да не сматрам себе нимало невинијим но што су остали. Стога не желим да инсистирам ни на томе да сам ја онда кад се појавила резолуција, тврдио да је то једна трагична заблуда и да је њоме задат тежак ударац међународном радничком покрету и ствари светске револуције. Али, у исто време, и мене су нагризале сумње које сте и ви имали и раздирале ме исте кобне противречности које су нас све овамо довеле. Од мене, другови, немојте очекивати никаквих крупних речи ни заклињања: ја нисам кадар да то и делом потврдим, јер сам скршен и физички и душевно...
Ту застајем: осећам да почиње нешто да ме гуши у грлу и да не бих могао наставити а да се не загрцнем. Необична ми је и ова тишина која одједном завлада. Собни обори главу и размишља неколико тренутака па се одлучује:
- Мислим да можемо примити ово излагање јер би тешко било одрицати искреност овом другу. Упркос овоме што смо од њега чули, ја мислим да ће он, кад се врати из болнице, бити у стању да на делу покаже да је променио свој став.

ТАКАВ ЈЕ ЧОВЕК
ХИГИЈЕНИЧАР ме води до болнице. Болесник поред којег су ме сместили дотаче ми руком рамена. Једва препознајем у њему доктора Бору Костина.
- Сигурно си се зачудио кад си на овом острву видео оволики број наших једномишљеника?
- Једномишљеника, кажеш? Али, тим једномишљеницима треба да захвалимо што сад лежимо овде са поломљеним ребрима!
- Шта можеш, за то је систем крив, систем преваспитавања - узвраћа он са неком болном иронијом. - Ако не ти, а оно свакако они који су дошли с тобом поћи ће сутра да исто тако намештају ребра онима што дођу у наредном транспорту. Такав је човек, и ту се, нажалост, ништа не да изменити. Кад му сугеришеш да се ни на који други начин неће моћи ослободити овог уклетог острва, он ће поћи и на рођеног брата. Јер, кад га ставе пред алтернативу: или повратак кући или ово острво на којем треба кости да му иструну - јасно је за шта ће се он одлучити.
(НАСТАВИЋЕ СЕ)