Пише: Марко Врањешевић
БРОД са намирницама тек што је приспео у пристаниште. Један по један, другови из наше чете улазе у брод одакле се сваки враћа са пуним джаком на рамену. Погнути под тешким теретом, пењу се узбрдо све до кухиње, до близу наших барака. Брзим кораком враћају се и поново прте джакове са намирницама. Слободан је заносећи се и клецајући однео један джак и тога дана више га нисам видео на пристаништу.
Пре него што је Сунце достигло своју највишу тачку, последњи джак био је већ изнесен из брода.
Не журећи, тромим и несигурним кораком, чета се пење ка баракама.
Док стојимо у строју, собни старешина, млад муслиман из Босне, обраћа нам се озбиљним, али не и строгим тоном:
- Време је већ да и ови нови другови почну са изношењем става. Само, сваки треба да зна да се тражи апсолутна искреност: ништа не сакривати, ништа не заташкавати, него без околишања признати све, па макар колико ти то било непријатно. Само отворено и искрено, јер неискрене и дволичњаке наш колектив не сме и не може да трпи!
Последње речи изговори подигнутим тоном, кружећи погледом по строју, а онда, после мале паузе, наставља:
- И још нешто хтео бих да вам кажем. Ниједан од вас нових још се није јавио за рапорт код иследника, а ја не верујем да има и један који не би могао да допуни оно што је дао на усменом и писменом саслушању у истражном затвору. Само, опет вам понављам: потпуна, апсолутна искреност! Никаквог прећуткивања, па таман да ти је рођени брат у питању!
У ДВОРИШТУ, после ручка, собни старешина почиње:
- Ја бих, другови, да и овај дан посветимо питањима радне дисциплине. Позабавићемо се опет случајем Даскалова. Руководилац радова ће вас поближе упознати са тим случајем.
- Цела барака је - поче руководилац радова - упозната са испадом који је пре неки дан дозволио себи доктор Даскалов. Не мислим да то сада понављам. Оно што бих хтео овом приликом да подвучем то је да до овог инцидента није дошло случајно, да он није резултат неког тренутног нерасположења, него један од многих израза непријатељског става који Даскалов у многим приликама већ одавно испољава. Ми, другови, не смемо никоме да верујемо кад нам говори да је променио став и преваспитао се ако он те речи и делом не потврди. У противном, морамо га још строже осудити јер имамо посла не са отвореним него са камуфлираним непријатељем.
- Тако је! - чу се неколико гласова.
- Даскалова ја већ одавно посматрам - продужава руководилац радова - и врло добро знам какав је он и на речима и на делу. Како можемо веровати да је променио став човек који нам најпре говори да сам сматра да је преваспитан, а после потеже камен на онога ко га опомиње да не забушава на раду? Овај инцидент, кажем, није случајан и није једини који је он направио. Ја сам њега и раније опомињао због разних поступака какве себи могу да дозволе само они који имају намеру да саботирају рад.
- Срамота! Доле саботери! - одјекну више гласова.
- Молим за реч! - јави се један средовечан човек мирна и озбиљна изгледа.
- Не дамо да говори! - заграјаше они исти. - Долеее! Доле банда! Кроз строј! Кроз строј! Кроз строј!
Собни их стишава:
- Другови, нећемо га овај пут кроз строј, него да га казнимо строгим бојкотом од месец дана. А ако се за то време не поправи, онда му не гине строј.
- А у чему се састоји тај бојкот? - питам једног поред себе.
- За све време док му траје казна, нико не сме с њим ни речи да проговори.
СВЕ се стишава. Собни поново узима реч:
- Не смемо се заваравати да смо, скидајући с дневног реда случај Даскалова, решили сва ова питања. Само слепци могу мислити да ми немамо још непријатеља, и отворених и камуфлираних. Зато је дужност сваког код вас да будно пази на сваку појаву испољавања тога непријатељског става. Ако ко има да саопшти нека своја запажања у том смислу, нека се јави за реч.
Устаје онај младић широких рамена и руменог лица.
- Ја бих, другови, хтео да кажем само неколико речи. Раније, кад сам за трагачем био са Петровићем, увек сам премашао норму и био међу првима, али са Слободном ја не могу ни половину тога да постигнем. А ја не бих рекао да је он физички толико слабији од Петровића. Уосталом, ако је болестан, онда му је место у амбуланти, а не на радилишту.
- Ја сам, другови, био код лекара. Он ми је само опипао пулс, измерио температуру и - послао ме натраг - каже Слободан једва чујним гласом.
- Значи да ти ништа не фали! - добацује неко из гомиле.
Слободан га само тужно погледа.
- И њега треба бојкотовати! - заграја неколицина.
- Ја, другови, не бих био за то - успротиви се собни - прво зато што се Слободанов случај никако не може по тежини мерити са Даскаловљевим, а друго зато што је Слободан врло млад и на њега се лакше може васпитно деловати.

ИСЛЕДНИК ПРОТИЋ
МАЛО даље од места где седим и бележим број трагача, видим неку необичну фигуру како ми се лаганим кораком приближава: висок, корпулентан човек у лепо испегланом сивом оделу. Кад ми приђе сасвим близу, препознајем у њему свога иследника, мајора Протића.
- Шта ти то пискараш? - пита ме уз неки благонаклон и пријатељски осмех. - Зашто не радиш као остали?
- И ово радим, друже иследниче, са највећим напрезањем.
Он ме пажљиво посматра.
- Да ниси болестан? Ако си болестан, што ми се ниси јавио па бих ти одобрио да одеш у амбуланту. Сутра нећеш на радилиште; пријавићеш се собном па ћеш у амбуланту.
Иследник ме гледа шкиљећи, као да се неког присећа.
- А шта ти, бре, би да у истражном напишеш онакав записник? Али не мари - овде ћеш имати прилике да то поправиш. А шта велиш за оно неки дан? Правилно, зар не?
Гледам га у недоумици.
- Мислим на онај дочек пре неколико дана. Зар можеш рећи да га нисте заслужили? А приредили вам га баш ваши људи, ваши једномишљеници!
(Наставиће се)