Пише: Марко Врањешевић
СЕДИМ на тврдом лежишту у бараци, леђима наслоњен на дрвени стуб, и замишљено гледам преда се. Пролазе можда и сати, али ја време данас и не осећам и чини ми се да ме сад ништа не би могло покренути из ове хладне непомичности. Прилази ми собни редар, седа близу мене на бокс и дуго ме загледа као да би да заподене разговор, али се све некако снебива. Најзад поче, сасвим тихим гласом, као да ће ми саопштити нешто што не би смео да ми каже па се боји да би га неко могао чути:
- Знам ја, друже, зашто си ти тако замишљен. И мени је тако било док нисам почео да се дописујем са својима. Не жалости се ништа, кроз месец дана, а можда и пре, моћи ћеш да се јавиш кући.
Да пишем кући? Имам ли ја уопште кућу, имам ли породицу? Имам ли иког од својих најближих? Где су они? Никад у животу никоме нисам учинио никаквог зла, али сам сад, без имало своје кривице, можда проузроковао трагедију својих најмилијих.
Кроз сан чујем: "Дижи се!"
Цела барака је већ на ногама. Сви се ужурбано облаче и намештају ћебад (то мора бити беспрекорно савијено, као у војсци) и сваки се жури да што пре изађе: веома је кратко време од устајања до јутарњег строја, а за тих петнаестак минута треба стићи и до великог заједничког нужника којим се служе готово све бараке. Једва успевам, уз највећи напор, да се обучем. Друг који је спавао поред мене помаже ми да савијем ћебе. Пред бараком, уместо својих нових, затичем нечије старе опанке који су већ почели да се цепају, и сад ми је разумљива она журба са којом су малопре сви пошли да се што пре дочепају излаза.
Сврставамо се у редове по четворица и крећемо. Ја сам у последњем реду. Напрежем снагу и вољу да одржим корак и да не заостанем од строја. Али само за кратко успевам да идем у корак са друговима поред себе, а онда почињем да се заносим и тетурам. Четни бригадир, који иде поред строја, гледа ме попреко - мисли да симулирам. Сад идемо низбрдо па колико-толико могу да се држим строја. Код главне капије, где је стражарница, мало предахнем док милиционар отвара капију и пребројава нас. Онда опет: један-два! Снага ме све више издаје, корак више не могу да држим, поводим се, клецам, заостајем. А чета се лаганим, али чврстим кораком све више пење и удаљује. Покушавам да смањим растојање, али узалуд: чета се све више губи у каменом пространству. Као да нико ни опазио није да не корачам више с њима. Осећам се све усамљеније и беспомоћније сред овог непрегледног немилосрдног камења. Ипак корачам и даље, тетурајући и клецајући пењем се уз брдо. До ушију ми допире нечији глас:
- Еј ти, што си тако заостао?
Так тада видим: на великом камену, недалеко од пута којим идем седи милиционар.
- Не могу више, снаге немам! - напрежем се да му довикнем, а сопствени глас ми дође некако туђ.
- Моћи ћеш, моћи! - каже он као претећи, али се не миче с места.
Корачам и даље, у нади да ћу, ипак, стићи до чете. Зној ме облива, посрћем, осећам да ми је снага на измаку, али, ипак, некако стижем до места где се чета зауставила. Четни бригадир ме посматра више зачуђено него строго, не говори ни речи: мој изглед свакако му речитије говори но све што бих му у овом часу могао да кажем као објашњење или оправдање.
На том месту већ почиње ужурбано да се ради: одзвањају крампови, чују се ударци мотика по тврдој земљи. Једни лопатама захватају земљу и пуне њоме трагаче, други на празне трагаче стављају крупно камење; по двојица стоје код сваког трагача па, чим се овај напуни, хитро се мешају за дебеле дрвене дршке и, заносећи се под теретом, али брзо, одлазе некуда па се ускоро трчећим кораком враћају са празним трагачима и чекају да се поново напуне. На месту где се копа, земља је дубоко усечена, а спреда се диже читав обронак, тако да то личи на неки рудокоп. Покрај стазе којом пролазе они са пуним трагачима стоји записничар и стално нешто бележи у књигу: како наиђе који пар са пуним трагачем, један од њих довикне њихов број, а записничар одмах бележи.
Постаје ми јасна журба са којом се овде ради. Сваки се труди да пренесе што већи број трагача јер се све то бележи за некога ко води о томе рачуна и од кога, свакако, много тога зависи. Нико ме још ничим не запошљава, виде у каквом сам стању па то и не покушавају. Спуштам се лагано на једно место где је земља толико ископана да личи на велики ров. Док се сагињем, лице ми се грчи од болова које осећам у целом телу. Седим тако у тој ископаној земљи као у гробници да бих се бар мало одморио пре него што ме позову на рад. Уто ми брзо прилази један младић.
- Друже, ено иде командир, немој да те тако затече!
МЛАДИЋ ми помаже да се дигнем. Тада опазим оног истог милиционара који је седео поред пута како се приближава лаганим кораком. Полазим са младићем до његовог трагача. Он ме гледа сажаљиво.
Ни празан трагач не би могао да понесеш, а камоли са оволиким теретом! Бирај то мање камење па мећи на трагач.
Командир ме гледа неколико тренутака како се мучим дижући камење па онда одлази даље, ништа не говорећи. Не престајем да радим, али све теже се сагињем, зној ме све више облива, све јаче болове осећам при сваком покрету и толико сам већ малаксао да једва дижем и оно најмање камење.
- Ајде, ајде, живље то, немој да забушаваш!
Подигнем главу и видим пред собом четног командира. Гледам га право у очи. Нјему непријатно од тог погледа.
- Ако си болестан, седи мало па се одмори, ионако од тебе нема користи! - каже он блаже, удаљавајући се.
Лакше би ми, чини ми се, било да ми је рекао коју осорну реч; ово ме боли као увреда. И баш упркос његовој примедби, трудим се да продужим са радом, покушавам да подигнем један повећи камен, али више немам снаге ни да га с места помакнем, у глави почиње да ми се мути, цело радилиште као да се заљуља, и ја клонем на земљу као покошен.
(Наставиће се)