Пише: Марко Врањешевић
ХИГИЈЕНИЧАР нам свакоме даје по један војнички суд за јело и кашику и упућује нас у двориште. У узаном, ситним камењем посутом дворишту има доста сунца, јер је близу подне, али је видик исувише скучен, па нам очи привлачи једно узвишење у задњем делу дворишта са широким каменим зидом на којем већ седи и сунча се неколико кажњеника, од оних што су нас јутрос дочекали у оном помахниталом строју. Дочекују нас као да ништа није било, неки се чак љубазно смешкају и заподевају разговор с нама.
С муком се пењем, уз помоћ двојице другова, на високи бедем на крају ове узвишице, направљене од велике гомиле камења. Одатле пуца видик на све стране; с десне стране се види оно велико острво и, у даљини, широка морска пучина, а спреда је далматинска обала са гигантским планинским масивом Велебита, који се бели по врховима и, овако обасјан подневним сунцем, изгледа ми као да је сасвим близу.
- А какве су оно бараке доле, изван жице? - питам једног од ових наших нових другова.
- То су бараке оних што су вас јутрос први дочекали; то је Радна бригада.
- Па зар и ово овде нису радне бригаде?
- У ствари јесу, али ове овде зову се просто бригаде, а Радна је званичан назив бригаде која се формира од оних што су се преваспитали.
- У ком смислу преваспитали?
Он ме погледа радознало и са чуђењем као да не може да схвати да још има и таквих којима ни то није јасно.
ПА, јасно у ком: променили став, искрено се покајали због издаје и то доказали не речима, већ делом - својим радом и залагањем.
- Значи, отуд их шаљу право кући? - интересује се један новајлија.
- А то не. Али то је пут, прелазна етапа, која води до слободе и до куће. Пошто проведу неколико месеци у Радној, шаљу их онда у неки рудник или на Аутопут братства и јединства, а тек отуд кући.
- Па, онда ја ту не видим никакве разлике између онога тамо и овога овде - прекида га новајлија - сем ваљда то што они нису ограђени жицом, а ми јесмо. А што се тога тиче, могли би слободно и ову да скину јер ваљда се не боје да ће неко да бежи преко мора!
- О, и те како има разлике! - настави онај први још живље. - Пре бих пристао да у Радној будем и годину дана него овде два-три месеца. Тамо спавају на слами, а не на голим даскама као ми овде, храна им је скоро двапут боља него наша, а порције много обимније; понекад добију чак и халве и воћа.
- Е, мој брајко, док стигнеш до Радне, има најпре крв да пропљујеш, а онда - наздравље ти халва! - добацује један бледолики младић жалосно климајући главом.
- Другог ти пута, Слободане, нема, него кроз Радну - умеша се један са брковима. - Хоћеш-нећеш, тим путем мораш ако не желиш да оставиш кости на овом острву.
- А шта вам би да нам јутрос приредите онакав дочек? - пита новајлија оног с брковима.
- А да не мислиш ти, друшкане, да су нас дочекали са цвећем кад смо стигли овамо? - узвраћа овај шкиљећи некако пакосно. - Било је и код нас доста поломљених цеваница и ребара, набили смо били пола амбуланте!
ДВОРИШТЕ се брзо пуни. А онда команда: строј! Сврставамо се поред зида суседне бараке у два реда: један ред педесет нас, други исто толико. Два кажњеника доносе велику корпу са исеченим комадима полубелог хлеба и стављају је на простор испред врата, на врху камених степеница. Затим команда: надесно! И строј се окреће лицем ка супротној бараци где, исто тако постројено, стоји стотинак кажњеника. Строј се полако помера напред: деле хлеб.
Један по један пролазимо поред корпе са хлебом и сваки прима свој комад, а онда се враћа на своје место. Хлеб је бољи него онај у затвору, а комади готово двапут већи него тамо. Погледи су опет упрти ка друму: четири кажњеника носе на раменима велики црни казан угибајући се под теретом; из казана још се пуши јело. Подмећемо металне чиније у које нам одозго сипају јело великом кашиком. У затвору нам никад нису доносили такво јело: доста густо спремљен слатки купус, додуше без и парчета меса, али са видљивим траговима масноће на површини.
После ручка, седимо на оштром, тврдом камењу пред бараком, док нам собни старешина, који седи на клупици, чита неки чланак из новина. После сваког прочитаног пасуса застане, одложи новине и почиње дискусију.
Ручак је поодавно био, и читалачки час је завршен, а још не зову на поподневни рад: биће да је данас недеља, дан одмора. Ово сунце што ме греје, пространа барака са великим прозорима без решетака, одсуство милиционара, ова бескрајна плава пространства неба и мора свуда куд год погледам - све то даје опојну илузију слободе. И баш због те илузије која као да ме почиње враћати у живот, мисао на Бранку и дете постаје још болнија. Ако оне нису у животу, могу ли и смем ли ја да се радујем овом сунцу?
Док стојимо у строју очекујући вечеру, наилази милиционар који обилази бараке. Стојимо у "ставу мирно", а собни старешина му, са капом у руци, даје рапорт о бројном стању у бараци.
После вечере, један по један изувамо опанке, стављамо их уза зид бараке и улазимо у бараку, где нама који смо данас стигли показују где ће који спавати. Мени је одређен један од горњих лежајева, оних што су изнад бокса, али сам толико изубијан и осећам толике болове већ при самом покушају да се попнем...
(НАСТАВИЋЕ СЕ)