Пише: Марко ВРАНЈЕШЕВИЋ
СТИЖЕМО до велике бараке где предајемо своје ствари. На сваки завежљај стављају број (мој број 525/ИИ). Онда нам дају по једно тешко ћебе и исту онакву одећу и обућу какву имају ови што нам приредише крваву добродошлицу. Облачимо жуту униформу и обувамо црне гумене опанке, сврставамо се у четвороредове и крећемо, сваки са ћебетом у рукама, ка унутрашњости логора.
С обе стране пута којим пролазимо налазе се велике дрвене бараке, све на једнаком растојању једна од друге. Застајемо испред високе ограде од бодљикаве жице. Милиционар који ту чува стражу отвара нам капију, и ми сад улазимо у простор ограђен са свих страна густом мрежом бодљикаве жице са многобројним стубовима високим као бандере. На овом простору има много више барака него доле, и оне су правилно распоређене са обе стране пута, па човек има утисак да пролази кроз улицу неког града.
Куд год се погледа, све је камен сем тих дрвених барака: каменом посут пут којим идемо и цео простор поред барака који представља неко двориште, од крупног камења су зидови између појединих барака, а свуд унаоколо су камени брегови који заклањају видик, те се одавде, из низине, виде само ти бели камени брегови и небо.
Пут нас води узбрдо, ја са крајњим напрезањем вучем ноге, а оно ћебе ме притискује као олово. Тело већ почиње да ми се њише и тетура и ја осећам да ћу пасти ако ово потраје само још неколико тренутака. Најзад смо код горњих, последњих барака и ту се заустављамо на једном пошироком равном простору. Поред нас више нема ниједног милиционара: сад смо у рукама ових што имају иста одела каква ћемо од сада и ми носити. Милиционари и иследници остали су негде иза оних првих барака, негде близу самог пристаништа.
ЈЕДАН средовечан човек, у истом оделу какво је и наше, са дубоким ципелама уместо гумених опанака, почиње да нам говори. Говор му је кратак, свега неколико реченица које ме садржином подсећају на говор што смо претпрошле ноћи слушали у подруму београдског истражног затвора: ту, на радилишту "Мермер" свако од нас треба својски да се труди како би максималним залагањем заслужио поверење Партије, која је великодушно прешла преко наше издаје и пружа нам могућност да овде, на овом острву, поново задобијемо њено поверење; ко мисли да може друкчије, све последице нека припише само себи.
Распоређују нас по баракама. У бараци бр. 5. у коју сам упућен, већ затичем два кандидата Удружења књижевника Србије, Миодрага Поповића и Вука Трнавског, који су са мном дошли у истом транспорту. Они ми прилазе, гледају ме немо, као да не верују својим очима. Ослоним се на прозор да мало дођем к себи и у том часу, први пут после четири месеца, у прозорском стаклу опазим свој лик: упали образи, очи неприродно велике, са изразом неког беспомоћног очајања као да крију сав ужас онога што је проживљено за ова четири месеца; усне бледомодре, са некаквом белом пеном на крајевима, до коже ошишана, мршава и бледа глава више личи на лобању мртваца него на главу живог човека. Овако бедан, не могу ни да се обрадујем сусрету са познатим ми лицима, с тупом равнодушношћу гледам и ову пространу бараку са четири велика прозора без решетака која ће ми бити пребивалиште после тесне и загушљиве ћелије истражног затвора.
Сви остали становници ове бараке су негде напољу, те барака зато изгледа пространија и пуна свежег ваздуха.
- Треба да се јавиш лекару, друже Марко - проговори најзад Трнавски, са искреним саучешћем у плавим, помало тужним очима.
- Е, кад би то могло! - јави се један од оних које смо овде затекли, по свој прилици собни редар. - На лекарски преглед пуштају тек кад прође петнаест дана, а на амбуланту може одмах рачунати само онај којег на носилима са брода изнесу.
СЕМ Поповића, Трнавског и мене, још двадесетак њих из нашег транспорта смештено је у ову бараку. Сви се збили у гомилу и нешто живо разговарају, очигледно задовољни својим новим пребивалиштем.
Из издвојене собице код самог улаза у бараку излази собни старешина, млад човек од непуних тридесетак година, прилази нам и упознаје нас са кућним редом: устајање у пет, облачење, намештање постеље, доручак и одлазак на рад; у дванаест ручак, после ручка дискусија о дисциплини, изношење става или читалачки час, у два одлазак на рад; у седам вечера, после вечере дискусија, изношење става или читалачки час, у девет спавање.
Без неке потребе или посла у бараку преко дана не улазити, а кад се улази, опанке изути и оставити испред бараке; наређењима претпостављених без поговора се покоравати, а наши непосредни претпостављени су собни старешина, руководилац радова и водник; исто тако, треба дисциплиновано испуњавати оно што би од нас тражио дежурни, пожарни, хигијеничар или културно просветни референт; безусловно испуњавати и сва наређења оних из централног руководства радилишта, а да се и не говори о представницима власти које све треба, почев од најмлађег милиционара, па до иследника и управника, поздрављати скидањем капе, а кад се разговара с њим, мора се бити у "ставу мирно" и са капом у руци.
(Наставиће се)