Пише: Марко Врањешевић
ПЕНЈЕМО се у воз међу последњима. У вагону нигде прозорчета, и светлости споља кроз још отворена врата. А кад се за нама залупише врата, у вагону оста само бледа светлост лампице на столу, као у мртвачници. И, да није ових живих лица свуд око мене густо збијених по дугачким клупама и по поду вагона, мислио бих да сам заиста у мртвачници. Само нека сам ту међу њима, међу друговима, па нека ме шаљу куда год хоће, спреман сам да с њима делим судбину, ма како она горка и тешка била; оно најстрашније, оно најстрашније, оно најстравичније ваљда је заувек остало за мном.
- Ајде, полази! - чу се са палубе.
Један по један, почињемо да се пењемо уз високе, стрме степенице. На дну степеница стоји милиционар и скида ланце са оних који су још остали везани. Сви се гурају да буду што ближе степеницама, као да се свако боји да ће остати последњи.
Обиље светлости и ваздуха, плави бескрај што изненада пуче предамном, за трен ми засењује очи, већ давно одвикнуте од таквог призора. А онда: само камен, го камен, огромне громаде крупног и оштрог камења што се пењу навише докле год поглед допире, и светло - плаво прозрачно небо.
Предамном широк пут посут ситним камењем. Пођем несигурним кораком. Корак, два, а онда ме неко из све снаге удари песницом у леђа и ја се прострем ничице по оштром, каменитом путу. Напрежем последњу снагу и с муком се дижем. Тек тада видим неке људе око себе у војничким оделима и помисим да су нас довели у неки војнички логор. Један од њих стоји сасвим близу мене и пада ми у очи да он на капи нема ни петокраке нити ма каква другог знака.
Постројавају нас, једном за другим, као у партизанској колони.
- Сагни се! Доле главу! - наређује суров глас.
Стојим, сагнут, са длановима на коленима. Онај испред мене има исту позу, а таква је, свакако и цела колона.
- Главу још ниже! - чујем нечији глас тик поред уха и осећам нечију тешку руку на потиљку како ми притискује главу наниже.
Бескрајно дуго чини ми се да стојимо тако, пресамићени, оборене главе, у уведљивој, понижавајућој пози. Ништа не видим сем оштрог, ситно истуцаног камења на коме стојимо и ногу друга испред себе. Од силине врућине сав сам у зноју и видим како крупне грашке зноја падају, све чешће, са мог лица камење предамном.
- Плаче! - чујем поред себе неки глас са призвуком заједљивости. Сперда, ваљда негде са чела колоне, разлеже се команда.
- Крећи! - Сагни главу!
Исправивши се, видим са обе стране пута недогледне редове оних у војничким оделима: то је строј кроз који треба да прођемо. Неко ме удара песницом позади, у ребра, и опомиње да главу држим сагнуту и да не гледам унаоколо.
Крећемо доста брзим кораком, праћени бесним удрцима са обе стране строја. Равномерно падају ударци песницом у ребра, сваких пет-шест секунди и све више, као да гађају баш то место, осећам оштар бол негде тамо где су бубрези. Покушавам да дигнем главу и погледам у страну. Читава киша удараца опомиње ме да је то недозвољено. Са све већим напором дижем ноге: идемо по некој бескрајно дугој узбрдици, праћени сад нешто ређим, али још увек снажним ударцима песница. Онда опет убрзавамо корак, ударци постају чешћи, а затим готово трчећим кораком спуштамо се по некој благој низбрдици, неперстано кроз строј, непрестано праћени ударцима са обе стране и повицима:
- Доле банда! Уа, доле банда!
Дуго још трчимо по тој низбрдици, чији нагиб постаје све блажи, све мање приметан. Успоравамо корак - пут сад води по равном простору - а ударци непрекидно падају. Спотичемо се о тврдо камење, али нико не пада: крајњим напором воље сваки избегава оно што би и од овога било страшније.
Најзад се заустављамо, изнурени и измрцварени.
Сад нам више не бране да држимо главе уздигнуте. Збијамо се опет на гомилу. Неки се већ упућују ка једној узвишици на којој чека човек са маказама и машином за шишање, обучен у воничко одело као и остали. Већ и не памтим кад сам се последњи пут шишао до голе главе, увек сам то нерадо чинио, а сад пролазим мирно, готово равнодушно, мада знам да у томе акту има сад и нечег понижавајућег. Док ме берберин шиша, седим на великом камену и посматрам море како се једва приметно мрешка на благом ветру и искри под септембарским, овде још тако врелим сунцем. Два дуга острва - једно што се пружа са северозападне стране далеко ка југозападу, са селима разбацаним дуж морске обале, и друго на северу, много удаљеније, коме се види само тамна силуета, чине да море са те стране изгледа као залив. Само са јужне стране пружа се у недоглед морска пучина и губи у небеском плаветнилу.
Ту где стојимо море је, уз обалу, плитко, па нам после шишања наређују да се окупамо, али нисмо ни неколико минута провели у води, кад неко подвикну да престанемо са купањем и да сваки узме своју одећу, обућу и рубље. Са завежљајима у рукама, идемо, истим путем којим со и дошли, ка једној великој бараци. Пролазимо опет поред људи у војничким оделима, али то више није онај густи строј и, место ударцима, сад нас дочекују добацивањима праћеним кикотом:
- Пази, пази онога, како ситно гази, као да је на корзу!
- Еј, ти тамо, лакше мало, чувај табане!
- Шта ти је бре, трбух тако спласнуо? - добацује неко трећи.
(НАСТАВИЋЕ СЕ)