Пише: Марко Врањешевић
ПОЧИНЈЕМ сасвим мирно и прибрано да причам о путу у Русију, о томе где смо све тамо боравили и шта смо радили, али иследник, видевши како без имало узрујавања причам о ономе што је по његовом мишљењу требало да ме збуни и обесхрабри, и не сачека да завршим, већ ми изненада поставља ново питање.
- А шта мислиш, због чега си ти овде?
- Не знам тачно, ваљда зато што сам се пре неколико месеци у два-три маха састао са Јелићем и Марковићем, који су недавно ухапшени.
- Да, отприлике. Али ово је засад само неколико питања и питањаца, а оно главно има тек да дође. Можеш ићи!
Пун мрачних предосећања пењем се уз степенице.
У иследниковој канцеларији једна новина боде ми очи: на зиду велики Стаљинов портрет, испод портрета крупним црвеним словима исписана парола о јединству словенских народа. Иследник ћути, као што је увек чинио у почетку саслушања, па ми изгледа као да све ово сањам. Али после неколико тренутака буди ме иследников глас.
- Какве си ти разговоре водио са Русима у њиховој амбасади?
- Кажем му да није тешко погодити какви су се све разговори могли тамо водити на часовима српског језика. Иследникове обрве се мрште. Он и даље инсистира:
- Добро, добро, али кажи ти мени каква си им обавештења давао? Какве су податке тражили од тебе?
Одговарам му мирно, без и најмањег узбуђивања:
- Нити сам им давао какве податке, нити су то они од мене икад и тражили.
- У реду, не мислим да је ту било не знам шта; али да ли су они водили какве разговоре политичке природе у вези са нашом земљом?
- Политике смо се дотицали само онда кад смо нешто преводили на руски из наше дневне штампе.
Двојица по двојица, са ланцима на рукама, напуштамо мемљиви подрум истражног затвора кроз задњи излаз, поред оне двојице милиционара који нас пребројавају.
После подрумске влаге и мемле, освежавајуће делује прохладни ваздух на улици где се нађосмо у овај глуви час после поноћи, али, нажалост, само на трен: пред нама већ стоји спреман велики затворски камион, поред кога ћопка управник затвора; код задње стране камиона, тамо где је улаз, стоји неколико њих у униформама и у цивилним оделима.
Чврсто везани ланцима, двојица по двојица, с муком се пењемо у камион, док нас два милиционара гурају отпозади да бисмо се брже укрцали. Кров камиона од дебеле јаке цераде (њоме је цео камион покривен, тако да нам је видик са свих страна потпуно затворен), тако је низак да стално морам главу да држим сасвим оборену. Камион је, после неколико минута, дупке пун, тако смо густо збијени један уз другога да нико не може ни да се окрене. Они споља затварају позади отвор кроз који смо се попели и одузимају ми и оно мало светлости од уличних сијалица што је туда продирала у камион. Мрачно је и загушљиво као у гробници или у душегупки у коју је неко пустио само танку, готово невидљиву струју ваздуха и светлости. Мотор почиње да брекће и прашти, и то бректање, уз све гласнији и чешћи прасак, траје доста дуго; најзад се камион снажно тргну, задрхта и нагло крену у непознатом правцу.
Куда ли нас то воде? До главне железничке станице камион би стигао за два-три минута, а ми се возимо ваљда трипут толико и камион још једнако јури не успоравајући брзину.
Камион најзад стаје. Тишину која одједном наста убрзо прекида тутањ другог камиона који се зауставља иза нас. То се још једаред понавља - долази и трећи камион - а онда се све смири. Кроз малу засекотину на церади видим поред камиона оне исте људе који су нас сачекали пред зградом затвора. Управник затвора брзо и живахно ћопка, све поскакује и маше рукама као да нешто важно послује, распоређује. По брзим, живахним покретима, по лаком поскакивању, по томе што нешто полугласно довикује осталима, види се да је одлично расположен као човек који успешно завршава неки задатак за који очекује лепу награду. По доста јаком светлу електричних сијалица, рекло би се да смо негде на железничкој станици, али нити се чује тутњава возова, нити писак локомотиве, нити ишта што би подсећало на већу железничку станицу. Погледам боље и видим, мало даље, сенке неког високог дрвећа. Топчидер?
Почиње опет да ме прогони мисао које сам се већ готово био ослободио, а од које ми се, у затвору, не једном крв ледила у жилама. И одједном, све ово што се сад дешава почињем да доводим у везу са језивом Ивићевом причом. Ту близу, негде на брду, налази се немачко гробље. Зато смо се зауставили баш овде; зато су мене у затворском подруму и ставили на чело поворке! Биће да је то баш тај задатак због којег је овако расположен управник затвора. Још мало, па ће ме повести горе на брдо, тамо где је немачко гробље, поћи ће с њим можда и Ивић и још понеко од затвореника да присуствују томе чину, а онда ће се вратити без мене да продужи пут до Скадарског језера или до неког другог места одређеног за друштвено- корисни рад.
У камиону настаје комешање и чује се звекет ланаца. Кроз отворен излаз допире споља светлост сијалице. Лјупче се окреће, и ланац којим смо везани повуче ми руку; последњи силазимо са камиона.
Недалеко од камиона стоји воз са пломбираним вагонима у који се већ пењу затвореници. Видим међу њима и Ивића, и од тога ми је лакше: само нека не буде оно од чега сам малочас толико стрепео!
(Наставиће се)