Пише: Марко Врањешевић
Дуг, продоран звук електричног звонцета. "Полиција!", крикнем, несвесно, још нерасањен, отежалих очних капака (будилник на ноћном ормарићу показује један час после поноћи): тај рески звук звонцета пренесе ме одједном, овако неразбуђена, у доба окупације, када су нас у дугим ноћима, после полицијског часа, будиле честе рације приређиване час од Немаца, час од Недићеваца, уносећи сваког пута мучно неспокојство.
Ко ли то сад, у петој години слободе, после хиљаду четири стотине седамдесет дана напорног, али радосног рада и исто толико ноћи мирног сна, дође да ме сети на мучне, кошмарне ноћи окупације?
У собу улазе четири млађа човека са двема нашим сусеткама. Напред је човек ониског раста и несразмерно велике главе. Прегледавши најпре личне карте, и Бранкину и моју, он ми пружа лист харије. Изненађен и збуњен држим ту хартију чија слова ми титрају пред очима, и једва најзад разабирам то да сам данас, 17. маја 1949. године, одлуком јавног тужиоца за град Београд, лишен слободе.
Она четворица се одмах дадоше на посао: прегледају најпре књиге и листове, пажљиво прелиставајући сваку књигу, и под је ускоро сав прекривен разбацаним књигама, часописима и свакојаким хартијама.
Мора да сам под неком тешком оптужбом кад су у ово глуво доба ноћи дошли да врше тако темељан претрес целог стана, и то ништа мање него четворица њих у пратњи двеју сведокиња!
ВИСОК, плав милиционар уводи ме у канцеларију на првом спрату. За дугачким столом седи омањи, мршав човек у цивилном оделу, ситних зеленкастосивих очију које непријатно боду кроз дебела стакла његових наочара. Ословљавају га са "друже поручниче".
- Шта имаш од ствари код себе? - пита ме не гледајући ме у очи.
Предајем му новчаник у којем је лична карта и нешто новца и остајем тако, близу стола, загледан у поручника.
- Одбиј тамо! До зида - каже он повишеним гласом, а онда наређује милиционару да ми претресе джепове.
Милиционар пажљиво прегледа сваки джеп, преврће поставу од джепова и онда кад је то очигледно непотребно, несумњиво у жељи да се пред поручником покаже што ревноснијим. У једном джепу од прслука напипа два-три палидрвцета, извади их и стави на сто.
- Извуци пертле из ципела! - наређује поручник.
- Зар је потребно? - кажем тихим гласом као да питање упућујем сам себи.
- Потребно, потребно - јетко добацује поручник. - Не мислиш ваљда да ћеш шетати Теразијама!
Стојим непомично и чекам шта ће даље бити.
- А знаш ли ти због чега си овде? - прострели ме поручник погледом.
- Не знам.
- Знаћеш, знаћеш - некако значајно наглашава поручник и наређује милиционару да ме води.
Дуго се пењемо уз степенице, напред ја, иза мене, у стопу, високи милиционар. Стижемо до петог, последњег спрата. Пролазимо кроз узан ходник осветљен слабом светлошћу сијалице са стропа и заустављамо се пред вратима изнад којих је број 38. Милиционар који дежура у ходнику откључава врата...
НА дрвеном поду ћелије дуге око четири, а широке свега око два метра, леже њих седморица, попреко, један уз другог, испуњавајући готово цео простор од врата па све до спољњег зида на којем је прозор са гвозденим решеткама. На високој таваници гори јака сијалица. Тројица затвореника, и то они старији, одмах се буде, а они остали - четири младића - још спавају. Сви леже, покривени ћебетом, сем једног бледоликог човека од својих четрдесетак година, густе црне косе, дебелих бркова и крупних тамних очију, који нас дочекује у полуседећем ставу, покривен скупоценим ћебетом од камиље длаке.
- Познајеш ли овога? - пита га милиционар.
- Не.
Исто питање упућује и оној другој двојици: постаријем човеку који има само једно, крупно и као зачуђено око, и једном човеку средњих година, велике, мршаве главе са веома проређеном косом и живим, лукавим очима. Милиционар и од њих доби исти одговор. Он онда пробуди, дрмусајући једног по једног, она четири младића, па кад му и они исто одговорише, обрати се мени:
- Остаћеш овде - па изађе и окрену, споља, кључ у брави. Тек четвртог дана - била је субота - баш некако пред само подне, Лисица ме позва на саслушање.
У својој пространој соби иследници, мајор Протић, онај исти што је саслушавао Буцка и Дакића, дочекује ме седећи за великим канцеларијским столом. Поред његовог је још један, исти такав сто, на њему писаћа машина за којом седи млада дактилографкиња. Иследник ми нуди столицу и посматра ме неколико тренутака не говорећи ни речи. То је млађи човек - нешто преко тридесет година - крупан и подебео. Труди се да свом погледу да што више оштрине, па упорно и нетремице гледа у ме шкиљећи. Прво проговори дактилографкиња питајући ме за године, за име оца и мајке. Мајчино име - Меланија - једино то име ми је остало од најближег створења, од свега што је у вези с њом само сам то име запамтио: две године сам свега имао кад је умрла, а чак ни слику њену никад нисам видео. Ако ми се роди ћерка (тако сам још раније са Бранком одлучио), носиће то име. И опет се у мислима пренесем кући, видим Бранку онакву каква је била у моменту, кад сам се, пре четири дана, опраштао с њом можда заувек... Из тих мисли ме трже иследников глас:
- Причај где је све у Совјетском Савезу боравила делегација књижевника чији си ти био члан.

НЕДАВНО је изашла из штампе књига "Сенке Голог отока" као постхумно издање београдског књижевника Марка Врањешевића. У том потресном аутобиографском роману, Врањешевић сведочи о својој голооточкој голготи, али и о времену пре и после робијања у злогласном казамату. "Новости" ће у фељтону, који започињемо, објавити најинтересантније делове сведочења Марка Врањешевића.

(НАСТАВЛЈА СЕ)