Пише: Зоран АРАЦКИ
СТЕВАН Сремац - у животу и приповеткама, није се много разликовао. Неусиљен, ведар, отворен и непосредан, каткад мало саркастичан, такав је био у животу, у односима према пријатељима и познаницима, чији је круг, ипак, био ограничен. Сви одреда су га ценили и тражили његово друштво, што и није необично, јер је увек био спреман на шалу, препун досетки које су разгаљивале душу.
Београдске кафане "Дарданели", "Позоришна", "Два анђела", "Еснафска", "Гинић", "Жмурко", "Велика Србија", "Балкан", "Код орача", "Славина", "Златно буренце", "Сабља димискија", "Ђердап", и друге знале су да Сремац често седи сам за столом. Пријатељи су га, ипак, волели и ценили, а друговао је са Стојаном Рибарцем, Дражом Павловићем, Павлом Маринковићем, Радојем Домановићем, Богданом и Павлом Поповићем, Јашом Продановићем, Милетом Павловићем, званим Крпа, и многим другим.
Није се много радовао ни кад је 3. фебруара 1906. изабран за редовног члана Српске академије наука и уметности. Требало је примати честитања, пошалице, задиркивања. О гозби или банкету није хтео ни да чује. Мрзео је велико друштво и бежао из гомиле. Био је пун јетких досетки, али из његовог говора никад се није могло закључити да било кога мрзи.
Миле Павловић Крпа сведочи о томе да је иако "вазда ведрог духа и у друштву никад туробан, вазда весељак, оран на шалу - Сремац у својој природи имао јако развијену жицу сентименталности, што се махом није запажало.
- Кад сам сам нисам сам - говорио је Сремац. - Кад сам сам са самим собом најбоље и најискреније разговарам.
Сремац се није женио, али се не може рећи да је био женомрзац. Миле Павловић, који је са њим десет година становао под истим кровом, тврди да је показивао велико интересовање и знаке дубоких симпатија и заноса за неке личности, али о тим својим чисто личним и дискретним односима није упознавао никога.
ОНО што се о Сремчевом љубавном животу поуздано зна јесте да се као високошколац у Београду заљубио у једну сиромашну девојку из чиновничке породице, са којом је мислио да се ожени, али му то није дозволио ујак Јован Ђорђевић. И у Нишу је након српско-бугарског рата 1885. године имао емотивну епизоду. Антон Густав Матош наводи да је Сремца у Нишу волела "богата лијепа дама из трговачке куће, али од женидбе не би ништа". Том девојком оженио се један блиски Сремчев пријатељ који је знајући за везу Сремца са њом, ипак, питао професора да ли може да је запроси. Сремац се сагласио и чак је играо на њиховој свадби.
Једина Сремчева љубав којој се зна име је из Пирота где је он био на раду од 1881. до 1883. године. Професор се загледао у шеснаестогодишњу Јелену Панчић, кћер угледног пиротског свештеника Пантелије Панчића. Лјубав је била обострана, младалачки снажна. До брака није дошло јер се у љубав умешала политика - Пантелија је био напредњак, а Сремац либерал. Отац се колебао да ли да ћерку да политичком противнику либералу или једном напредњаку који је такође запросио лепу Јелену. У међувремену, према тврђењу нишког новинара Лјубомира Жунића либерална "Српска застава" објавила је Сремчев политички чланак у којем је, између осталог, стајало да у Пироту жаре и пале три Панте. Отац знајући ко је аутор текста дао је кћер другом просцу.
Стеван Сремац је изузетно волео Сокобању. Тамо је одлазио веома често и тамо друговао са Михаилом Гавриловићем, Александром Белићем, Станојем Станојевићем, Павлом Поповићем, Тихомиром Ђорђевићем, Милорадом Митровићем. Знале су га све сокобањске кафеджије. Кад није био у кафани правио је излете по околини, често потпуно сам.
Управо је Сокобања за Сремца била кобна. Не зна се на којем месту и како се Стева инфицирао, али је од последица те инфекције веома брзо умро. Догодило се то 13. августа 1906. године, у моменту када је велики писац имао свега 51. годину. Сахрањен је у Београду. Српска књижевност и читава Србија изгубили су тако писца, приповедача, васпитача омладине и пре свега човека изузетне вредности, који је зрачио љубављу према сопственом народу.


МАЛО ОД - ИМЕНА
ПРОФЕСОР Св. Видаковић осуђивао је Сремца што се дружи са глумцима и глумицама, што воли друштво и шалу. Говорио је.
- Па ви нећете ништа оставити после смрти.
После смрти ми ништа и не треба - одговори му Сремац. - Доста је ако оставим мало од свог имена.
(КРАЈ)