Пише: Зоран Арацки
Сремац је мало путовао, али су његова омиљена места, поред Сенте и Ниша били Мостар, Дубровник и Сокобања. У Мостару је друговао са Алексом Шантићем, Светозаром Ћоровићем, Атанасијем Шолом, попом Јованом Протићем, Васом Радуловићем и многим другим. Чудио се како су његове приповетке из нишког краја прихваћене у једном тако далеком крају, за који је мислио да је посве другачији. Међутим, његова "Ивкова слава" доживела је велики успех и у Мостарском позоришту.
- Нисам мислио да је мостарски живот тако сличан нишком и да у Мостару још има људи-ђидија из старог земана, попут Калче, који ће га на позорници онако одушевљено поздравити - причао је Сремац, у Јелића механи у Мостару, друштву у којем су били Ћоровић, Шантић и остали.
И у Мостару, као уосталом и у многим другим местима, Сремац је избегавао да одлази у тзв. ексклузивне кафане. Светозар Ћоровић је записао како га је молио да "не иду у финију гостионицу".
- Да одемо у нашу механу, где је механджија какав Цинцарин или барем налик на Цинцарина, и где седе обични хамали, радници, сељаци.
У време када је Стеван Сремац путовао у Дубровник, овај град је био скоро непознат за Србију. Нјегов биограф Павле Поповић тврди да је Сремац у Дубровник путовао "да види српски свет тамо". Било је то, заправо, "као национално крштење, хаджилук српски, завет једног патриоте".
У Дубровник је стигао 31. јула 1899. и ту остао десет дана. Био је одушевљен Србима у Дубровнику, допадао му се њихов патриотизам. На Преображење је ишао у православну цркву. Посетио је све угледније српске трговце: Берберовића, Бубала, Тошовића. Посетио је Дум Ивана Стојановића, Србина каноника католичког. С Антуном Фабрисом, уредником "Дубровника", најчешће се препирао о вођи радикалне странке Николи Пашићу, којег либерал Сремац уопште није волео.
ТРИ године касније, Стева је у Дубровнику остао цела два месеца. Тада је такође свраћао у Мостар и Сарајево.
Ова путовања нису одиграла неку већу улогу у његовом књижевном раду, али су значајна само због тога што се Сремац тада упознао и са Србима који су живели у тим крајевима. У исто време почео је и да сарађује са календарима и листовима који су тамо излазили - "Дубровником", "Срђом", "Зором"...
Осим Дубровника и Мостара, Сремац је посебно волео Сокобању. Тамо је одлазио кад год је то било могуће. Са последњим даном школске године паковао би се и одлазио у ову бању. Према сопственим речима, тамо је налазио мир, каквог у Нишу и Београду није имао.
- Да не читам новине, да не слушам разговор о политици и да се склоним од мојих колега професора, који ни о чему другом не умеју да говоре до о школи - говорио је он.
Међутим, Бранислав Нушић, у "Бранковом колу" из 1906. године, тврди да су његови мотиви за одлазак у Сокобању били другачији. Нушић и Сремац су, иначе, друговали у Београду и Сокобањи.
- Није то средина у којој би се он осећао као свој, у којој би се он могао да повуче у себе - написао је Нушић. - Од свих бања од је изабрао Сокобању. Не због њене лековитости, не ни због лепоте природе, која је окружује, већ зато што је у њој мала паланачка чаршија, што се на њеним душанима још спуштају ћепенци, што кроз њене улице гамиче Вукадин и Таса шкембар; што у њеним малама још бије гоч и пиште зурле. То је средина у којој је Сремац био свој, у којој је могао да нађе одмор.
Нажалост, у тој средини Стевана Сремца је сустигла и рана смрт.

АПЕТИТ
БОРАВЕЋИ у Дубровнику (1899), Сремац се обрео на плажи у Колорини, на којој су се окупљали сви дубровачки Срби.
Један му препоручи:
- Прогутајте мало воде, то отвара апетит.
- Немам рачуна - рече Сремац. - Није ме нико звао на ручак.

(НАСТАВИЋЕ СЕ)