Пише: Зоран АРАЦКИ

СРПСКИ писци, прошлих, као и овог најновијег 21. века, одувек су волели кафану. То је, уосталом, место на коме све почиње, а богами и много тога се завршава.
Стеван Сремац је у већем делу свог живота био боем. Кафану је веома волео и у њој проводио и дане и ноћи, иако није био пијанац. Веома лако и добро успевао је да усклади професуру и боемију, па му је кафана служила као место за одмор, али и као богати извор за почетак рада на неком од књижевних дела. Матош је за Сремца говорио да је "тип интелигентног бећара за којим су уздисале нишке убавице из угледних чорбаджијских породица".
У Нишу је његова омиљена кафана била "Маргер", а у Београду "Дарданели".
Седење у "Маргеру" било је у доброј мери значајно за настанак "Ивкове славе", јер се ту састајао са будућим јунацима ове приповетке Живком Мијалковићем, јорганджијом, будућим Ивком, Микаилом Николићем Калчом, обућаром Лјубомиром Кнежевићем, Курјаком, браваром Јованом Ђорђевићем Смуком и многим другим. Био је гурман, посвећен "калчијанском живувању", али одмерен у јелу и пићу. Волео је печену јагњетину, ћурлинско црно вино, севдалијско расположење.
Поред "Маргера", његове омиљене нишке кафане биле су "Босна", "Касина" и "Булевар" (касније Официрски дом, данас Дом младих) са чијим је власником Миланом Радосављевићем, кога су сви звали Рапоња, много година друговао.
У Београду "Дарданели" су били незаобилазни. Све до 1901. године ова кафана се налазила на месту где је затим подигнута палата Управе фондова, која је затим коришћена као Хипотекарна банка, а данас је на том месту Народни музеј. Кафана је својом ширином гледала на Васину улицу. Зграда у којој се кафана налазила била је својина Косте Ивковића, оца др Момчила Ивковића, познатог београдског лекара и политичара. Крајем 1869, односно почетком 1870, кафану је под закуп узео Мита Ристић звани Ћира, и тек тада је она добила свој прави имидж, због којег је остала запамћена као култно место српских књижевника, боема.
У обновљену кафану најпре су почели да долазе глумци Народног позоришта, а касније је она постала место окупљања интелектуалног Београда.
Пишући о кафани "Дарданели", Бранислав Нушић је навео да су у доба осамдесетих, па све док су постојали, "Дарданели" били средиште духа, боема, веселог и ведрог Београда, састајалиште глумаца и књижевника...
- Од књижевника ја сам запазио Ћуру Јакшића у "Дарданелима" - писао је Нушић. - Иначе, Глишић би врло често прелазио из своје мале драматуршке ћелије те пио кафу овде. Тако исто су стални гости били: Брзак, Влада Јовановић, Сремац, Драгутин Илић, а Јанко и Војислав, као доцније Митровић и Домановић, као да нису никада ни мицали одатле. Могао си ту у свако доба дана и ноћи да их нађеш.
Редовни гост у "Дарданелима" био је и Стеван Сремац. Имао је свој посебан сто и увек исто друштво. Сто му је био код прозора који је гледао на Васину улицу, а за тим столом редовно су седели Драгутин Илић, Божа Гавриловић, Драгутин Николић Багља и Милутин Божић, великошколци четврте године. Сремца је посебно нервирало то што су и његови ђаци из гимназије почели да долазе у кафану, па је једном од њих, који је вежбао билијар, рекао:
- Слушај, Јовановићу, мораћемо или ја или ти да променимо локал!
Осим са књижевницима, Сремац је много волео да седи са малим људима, варошком сиротињом, кријаджијама, салепджијама, кујунджијама, трговцима, ловджијама, кубеджијама, абаджијама, дућанджијама, еснаф човецима, кардашима.

ЕЛИТНО ДРУШТВО
О КАФАНИ "Дарданели" писао је Антун Густав Матош у "Гласу Матице Хрватске" 1906. године:
- Ту се често састају сви опасни памфлетисти београдских новина, све што не спада у "котерију" професорске литературе и академијске, универзитетске, ауторитативне критике, све што више воли људе од идеја, живот од теорије, уметност од странчарства. Некада су у том друштву сјали Војислав Илић, Јанко Веселиновић и Милован Глишић, али Глишић се иза Јанкове смрти повукао, а данас су ту најтипичнији Бранислав Нушић, Бора Станковић, по мом мишљењу данас најбољи српски приповедач, бивши министар Павле Маринковић и сјајни комичар Илија Станојевић (Чича), сатирик Домановић и Милорад Мишковић. Иначе "кафански људи" не долазе у то друштво с политичких разлога.

(Наставиће се)