ПИШЕ: ЗОРАН АРАЦКИ

ПОСЛЕ тринаестогодишњег боравка у Нишу и Пироту, Стеван Сремац је 16. септембра 1892. године премештен у Београд за професора Треће гимназије.
Српски југ лагано је почињао да се мења, и то се традиционалисти и либералу Сремцу није превише допадало. Ниш је за Сремца губио патријархални вид и романтичну драж и лепоту. Постајао је сасвим обичан, свакидашњи, стереотипан град. Променило се много његових пријатеља, чак и оних најближих са којима је проводио дане и ноћи у кафанама. Многи од њих успели су да се докопају Београда. На наговор пријатеља и свог ујака Јована Ђорђевића, написао је молбу и добио премештај из нишке гимназије. То тада и није било тешко, јер је на власти била либерална влада са Јованом Авакумовићем на челу.
Из Београда потом није одлазио, бар не на дуже. У међувремену стекао је изузетан књижевни глас, па му је то помогло да га не дира ниједна каснија влада, ниједно министарство просвете које је у то време имало пресудну реч у распоређивању предавача и професора.
Доласком у Београд почела је једна сасвим нова ера у Сремчевом животу. То је доба у коме је интензивно радио. Оно што је као сирови материјал и кратке забелешке донео из Ниша и Пирота сада је почело да се претвара у питке, занимљиве приповетке.
Сремац је своје приповетке нудио књижевним листовима и часописима не тражећи никакав хонорар. Наравно, у првом плану су били они листови и часописи који су носили национално обележје. Међутим, није се либио да своје радове понуди и онима које је сматрао својим непријатељима у политичком смислу. Поред "Босанске виле", у којој је отпочео своју књижевну делатност, и мостарске "Зоре", ту су се нашли и "Бранково коло", "Срђ", "Гласник за забаву и науку", "Српски преглед", "Српски књижевни гласник", па и "Зимзелен" и "Рад" и чисто радикални "Дело" и "Нова искра", чији су уредници били Сремчеви политички противници.
На самом почетку стварања у Беогаду Сремац је био прилично несигуран у себе, тачније у вредност сопствених опажања. Такав је био чак и у моменту када је Лјубомиру Недићу предао на штампање свој вероватно најбољи рукопис - "Ивкову славу".
У својим успоменама на Сремца Павле Поповић о Сремцу из тог времена пише:
- Имао је трему дајући рукопис. Било му је четрдесет година, а бојао се као дете. Неколико дана није смео да наврати Недићу. Недић узме рукопис да чита; смеши се најпре, па се смеје, па се тресе од смеха... Мати његова, која је болесна лежала у другој соби пита га: "Шта ти је, забога, Лјубо?" А Недић не може од смеха да јој одговори. Ето, то је био први ефекат "Ивкове славе"... После неколико дана Сремац се осмелио да посети уредника; зебња његова одмах је пала чим се видео с њим.
Недић, а касније и многи други видели су у Стевану Сремцу српског Дикенса, Свифта или Гогоља.
Професор Миле Павловић пише да је том својом, првом великом, приповетком Сремац открио и приказао читав један нов, непознат свет - људе и типове наших ослобођених крајева. Ту су приказане Нишлије, старовременски људи и типови, њихове одлике и страсти, навике, врлине и недостаци, па и њихов језик. Све те оригиналне људе и особине Сремац је изнео на њему својствен начин. Тако је, без великог књижевног пртљага и без књижевних амбиција, Стеван Сремац брзо улетео у књижевност и изашао на глас брже него иједан од његових претходних савременика.
После њега настала је читава манија по листовима онога времена да се пише језиком којим говоре Сремчеви јунаци. Не само у новинама, већ и у књигама, јављао се дијалект његовог Калче.

КОД МИНИСТРА
ПРОФЕСОР Стеван Сремац је једном из Ниша дошао код министра просвете у Београд да види шта је са његовим службеним премештајем. Кад је хтео да уђе у министров кабинет, служитељ се испречи на вратима и рече:
- Господин министар не прима.
- Знам да не прима - одговори Сремац. - Али, ја сам дошао да ми - да.