Пише: Зоран АРАЦКИ
НЕМА сумње да је "Ивкова слава", која ових дана захваљујући редитељу Здравку Шотри и одличној глумачкој екипи, пуни биоскопске сале широм Србије једно од најбољих дела Стевана Сремца. Прича је заснована на истинитом догађају, а писац је учинио само неколико измена. Газда Ивко је у стварном животу био један од првих Сремчевих комшија из нишке Муфтијске улице и звао се Живко. Славио је Светог Јована, а не као у приповеци Ђурђевдан - и то је било углавном све од измена из стварног живота. Остали део приче који се односио на Калчу, Смука, Курјака, Кеву и остале у потпуности је одговарао стварном догађању.
Прича из "Ивкове славе" се одвија последњих година деветнаестог века, у смирај бурних историјских дешавања која су довела до коначног ослобођења јужних српских крајева од вишевековне турске окупације. Баш у то време угледни нишки домаћин јорганджија Ивко решио је да пун оптимизма у миру и слободи прослави своју крсну славу. Након вишедневних припрема под надзором Кеве, Ивкове жене, освануо је славски дан.
Напунила се кућа угледним и мање угледним грађанима, а на чело стола, као и сваке године, засели су Ивкови верни пријатељи - надалеко чувени маштар и лажов Калча, испичутура Смук и велики љубитељ добре кухиње Курјак. Своје место за столом нашао је и Светислав, младић који се увукао на славу загледан у Мариолу, девојку која служи госте и за кога нико није знао ни ко је ни одакле се створио. Зато је и назван - Неко.
Као што то на српским славама, понегде и дан-данас бива, уз песму, јело и пиће, дружење се продужило до дубоко у ноћ. Гости, чак и они најиздржљивији, су се разишли, али Калча, Смук, Курјак и Неко надмашују све остале. Ивко и Кева одлазе на спавање, а четворка најупорнијих остаје да докаже како се код Срба слава слави три дана.
Другог дана славе стижу и нови гости, а славна четворка се не разилази. Астал су изнели у двориште, да не сметају угледним гостима, и ту наставили славље. Ивко би да их отера, али зна да се гости са славе не могу избацити. Они то користе. Удварају се Мариоли и њеној мајци удовици Сики. Једу, пију, пуцају, тамане кокошке, певају серенаде. И тако то траје и друге ноћи.
Трећег јутра преморени и очајни Ивко решава да оде код председника општине не би ли их овај својим ауторитетом избацио из дворишта. После неколико сати враћа се кући, уверен да им је коначно доакао. Међутим, тамо музика, играње, певање, чочеци, јагње на ражњу, весеље још веће него док је он био ту. На челу параде председник општине лично.
Испоставља се да је тог дана Курјакова слава, па сви настављају да славе и ту славу, али у кући газда Ивка, јорганджије. Ивко је већ у агонији, јер не зна да ли ће се славити још три дана. У тај час председник општине му предлаже да њих двојица испросе Мариолу и Сику за Светислава и Курјака, а ови ће се за узврат повући из Ивковог дворишта. Ивко и Кева радосно испросе жене за двојицу својих гостију који потом седају у кочије и одлазе у оближње село да наставе свој гастро-малигански пир.
Све личности, као прототипови, постојале су у стварном животу. Калча је Микал Николић, кујунджија и ловджија. Ивко је Живко Мијалковић, јорганджија и више севдалија. Смук и Курјак су занатлије и ђувеч-кардаши. Сремац је те обичне, мале, до тада анонимне људе увео у књижевност реалистичним поступком.
О томе је давне 1932. године новинару "Политике" сведочила Ивкова (Живкова) жена, по Сремцу Кева, а у стварном животу Дика.
- Е, мој синко, четрдесет је већ година како је њега нестало, а умро је пре своје четрдесете године савладан тешком болешћу, у Бечу где је био на лечењу и где сам га сахранила - сведочила је Дика. - Ивко није био само мераклија, већ признат и виђен човек, чија се реч, што но веле, јела у чаршији. О слави свет наиђе толико, да испуни све гостинске собе, а Ивко кад види да се окупе гости који никако не излазе он би тада отворио споредне одаје, дао им лањску славску свећу и колаче са повечерње и све такве госте који не намеравају да остану само један дан, тамо окупио би речима: "Еви ви колач, еве свећа, славите, браћо моја, док вам стига, а подрум исто је онолико ваш, кол`ко што си је мој!" Славили смо зимског Свети Јована, а тад бејаху опаке зиме, камен и крш од мраза пуца, кијамет, како ми викамо, а код нас се слегне читав свет. Ама, тој беше живот.

(Наставиће се)