ПИШЕ: ЗОРАН АРАЦКИ

СРЕМАЦ је у Ниш дошао друге године по ослобођењу од Турака. Постављење за предавача у нишкој гимназији, било је од изузетног значаја за каријеру овог писца, али и за град који је тек почео да дише новим слободним животом.
Стари Ниш - парађумиш, како су га тада називали, са кривудавим улицама и ћорсокацима сладуњавих имена; Шефтели сокак, Кевина мала, Сотираћево сокаче, Донина чесма и сличним био је пун цвећа. У "Политици" из 1935. године пише да је "варош с вечери мирисала на босиљак, калопер и мајчину душицу", а да су људи пуштали срцу на вољу и знали за пусти дерт, "убаво живување" и "мерак". Из кућа "дубоко повучених од улице и скривених појасом зеленила, чули су се песма и гласан кикот раздрагане младости".
На улицама почеле су да се сударују разне тетка Доке, арбанашке чорбаджике, чираци и господа. Све је мање било скривања иза ћошкова и капиджика. Кафане су постале средиште новог друштвеног живота. Жене, додуше у пратњи, ишле су слободно, откривена лица. Догађала се права унутрашња револуција.
Миле Павловић, Сремчев пријатељ и биограф, пише да је та средина била препуна неисцрпних мотива и типова потпуно нових, неискоришћених, непроматраних, незабележених. Као Колумбо што је открио Америку, тако је он овде открио нови свет - нове људе и нову књижевност. Ту су били, надомак, Ивко и Смук, Зона Замфирова, Ибиш-ага и читава поворка типова; ту су били људи старог кова, њихова мишљења и језик, традиције и веровања; ту зурле и гочеви, ћемане, бубњеви, дахире и таламбаси, Цигани, баште, лојзе, димлије, севдалинке, гугутке у кавезима, либадета и тепелуци, чочеци, севдаси, славуји, кубуре, туфеци и месечина - све пуно неке топлине, простоте и нахерености.
Стеван Сремац је све то посматрао, бележио и потом преточио у своје изузетно успеле приповетке. Нишлије су га описале као "врло отменог, у ходу и по оделу, са шеширом великог обода, испод кога су избијали праменови бујне косе, милог погледа"... "румен у лицу, он је са притајеним осмехом испод углађених бркова, поздрављао мештане не чекајући да буде прво поздрављен".
Сремац је био радо виђен у сваком друштву. Међутим, поред све своје приступачности и склоности да и сам пусти срцу на вољу, он се за све време бављења у Нишу дружио са неколико својих колега и још неким "чаршилијама" средњег сталежа. Нарочито омиљено друштво били су му Коле Рашић, Ђорђе Станковић Маргер, чувени Миленко, келнер из хотела "Оријент", бакалин Гребенаревић, Коста писар, практикант Мита Беамтер, Лаза кмет, кафеджија чика Аксентије и многи други. Кафана "Маргер" годинама им је била зборно место. Нажалост, данас ове кафане више нема. Порушена је због изградње стамбене зграде.
Највећи део догађаја и анегдота које су му послужиле као материјал за књижевна дела чуо је у "Маргеру" или "Босни", као и на теферичима свог ужег друштва, "где су се расхлађивали, док им се за мезе пекло јагње на ражњу и то на "лозинкама", а пиће хладило закопано у песак".
Становао је само у ниским, типично старонишким кућама. Нјегова соба није била већа од два и по са четири метра и висока једва два метра. На земљаном поду биле су прво асуре, рогозе и преко њих черга. Са доксата те куће, која се налазила у близини куће Живка јорганджије, чију је славу описао у приповеци "Ивкова слава", Сремац је пратио "весело живување" и петодневно светковање Ивкове дружине.
Нјегови савременици тврдили су да су многи од њих прочитавши о себи у Сремчевим приповеткама, посебно у "Ивковој слави", били љути на писца. Али и поред тога радо су одлазили на представе путујућих позоришта не би ли видели свој некадашњи живот. Станко Стојиљковић је у "Политици" 1932. године тим поводом написао да су "намичући јаче капу на очи или се више забуљујући у мараму, они и оне, улазили на споредне улазе и из склонитог краја гледали, љутили се и смејали, али и признавали да, иако је све хиперболисано, ипак је то "оно њино". Сремац је сачувао успомену на те људе, а они су дали свој суд о њему говорећи да је био:
- душеван човек...
СУСРЕТ СА КРАЛјЕМ

ПРОФЕСОРИ нишке гимназије имали су прилику да се поклоне краљу Милану, који је Ниш сматрао другом престоницом. Кад је дошао ред на Сремца, он се поклонио и рекао своје име и положај.
- Ви сте из Срема? - запитао га је краљ.
- Ја сам из Бачке, величанство - одговорио је Сремац.
- А предавач сте у Нишу? - запита краљ.
- Јесам, величанство.
- Сремац из Бачке, предавач у Нишу - не разумем - рече краљ и с тим речима отпусти Сремца.
Сремцу је увек било криво кад би га ко подсетио на овај догађај.