Пише: Зоран АРАЦКИ

ПРВИХ година свог боравка у Нишу Сремац је углавном посматрао живот око себе. Књижевним радом почео је озбиљније да се бави тек кад је по други пут дошао у Ниш. У међувремену, због потребе службе провео је две године у Пироту. Својим историјским приповеткама дао је општи наслов - Из књига староставних. Прве од ових приповедака изашле су у "Босанској вили" 1888. године и то се најчешће сматра почетком његовог књижевног рада.
- Савремени живот изобилује ружним примерима, а прошлост иако суморна и тешка, пружа дивне слике племенитости и витештва, лепоте и пожртвовања; пружа слике дирљиве и лепе, пуне светлости и трагизма, пуне узвишених призора - у њима налазим оно што садашњица нема - говорио је Сремац на почетку свог књижевног рада.
Сремчеви биографи тврде да је Ниш "пружио и отворио Сремцу читаву ризницу најразноврсније грађе, кроз коју су се испољили његов дух и таленат у два потпуно различита правца. У првом периоду рада преовлађују историјска приповетка, глорификација прошлости, у другом хумористичка приповетка, без дубље социјалне подлоге и тенденције". Професор Миле Павловић пише да је "кроз призму патријархалних илузија идеалисао извесне епохе и историјске личности, зачињавајући их мистиком и легендом оцртавао прошлост, а кроз непосредна проматрања људи и савременог живота изнео садашњост, која је киптала новим, дотле неоткривеним, посве оригиналним типовима, који су се налазили на прелому једне епохе која је умирала и друге која се рађала".
О вредности Сремчевих историјских приповедака критика је изрекла два сасвим опречна суда. Лјубомир Недић је био одушевљен његовим приказивањем јунака српске прошлости. Иако строг и непристрасан у оцењивању појединих писаца и њихових дела, Недића су Сремчеве историјске приче занеле и одушевиле. Он их је сматрао "као алем српске књижевности, који ће самога писца надживети".
МЕЂУТИМ, Јован Скерлић је ове Сремчеве приповетке прогласио за осредње. Признајући да је писац показао велико знање и уложио много труда он каже да је то "осредње вредности, јер није ни историја ни литература, пошто Сремац није имао ни велике маште, ни осетљивости, јер се ограничавао на једнолико реторске амплификације, усиљени патос, врло површну и бледу локалну боју и лаке ефекте са фразама и звучним речима. Штавише, неке од њих немају ни апсолутне, ни релативне књижевне вредности."
Ово, наравно, може да збуни, а многи тако опречне судове тумаче као последицу политичке или личне опредељености и наклоности оних који су суд изрекли.
Своје историјске приче Сремац је писао са великим одушевљењем, али је касније увидео да тај жанр не одговара у потпуности његовој природи, духу и таленту. Због тога се окренуо стварности, савременом животу и људима из новоослобођених крајева. У њиховим односима, особинама, животу и раду врлинама и манама налазио је обиље мотива за писање. Са нарочитом пажњом посматрао је малог просечног човека, пратио га у тренуцима радости и жалости и бележио своја опажања.

Професор Миле Поповић пише да су "његове бележнице, као и један дневник, препуни записа, описа, поређења, анегдота, које је потом приређивао, дотеривао и проширено убацивао у своје хумористичке приче... Из њих се запажа како је Сремац састављао и разрађивао теме својих приповедака. У почетку је то белешка, напомена од неколико редака, кратак опис личности и њене главне одлике, уз то можда каква анегдота." Тако су настала нека од најпознатијих дела Стевана Сремца - "Кир Герас", "Поп Ћира и поп Спира", "Зона Замфирова" и друга.

ВИЦКАСТ ЧОВЕК

ЈЕДНОМ приликом, док је Стеван Сремац седео у повећем друштву у једној кафани, приђе му стални посетилац кафане, неки Рисантијевић, и упита га:
- Је ли истина да сте ви доста вицкаст човек? Докажите то једним вицем, па да се мало насмејемо.
Сремац му одговори:
- Драги мој Нишлија, није то лако измишљати вицеве, него ти нама, пошто си познат као глуп човек, одвали неку глупост.
Овај срдит напусти кафану.