Пише: Зоран АРАЦКИ
НА крају рата Стеван Сремац се вратио у Београд и ту 1878. године у јуну положио последње испите. У октобру понуђено му је да васпитава Михаила, сина кнежевског намесника Јована Ристића, али је он то одбио.
- Луди Стева, који бега од среће и компромитује и мене и себе - писао је овим поводом његов ујак Јован Ђорђевић у свом дневнику.
У лето 1879. године, захваљујући свом ујаку, Сремац је постао практикант у Министарству финансија, и ту је остао три месеца. О ликовима из Министарства писао је у својој приповеци "Вукадин".
Ујаку је отворено саопштио - не свиђа му се министарство, њега привлаче нови ослобођени крајеви и живот тих патријархалних људи.
- Више волим да разговарам са неписменим сељаком из Прћиловице, него да ме теоријама Карла Маркса даве Пера Тодоровић и Божа Вучковић - рекао је Сремац свом ујаку.
Жеља му се испунила двадесет петог септембра 1879. године када је постављен за предавача гимназије у Нишу, где је остао читавих 11 година. Било му је додељено да предаје српски језик и историју.
Оваква одлука је изузетно обрадовала Сремца. Веома брзо заволео је своју нову средину и брзо јој се прилагодио. Свима је приступао искрено, са много топлине. Упијао је сваку реч, сваки поступак, сваки обичај.
У гимназији је као предавач био прави будилац народне свести. Испуњен националним духом и осећајем за тадицију сматрао је својом дужношћу да свима, и младима и старима пренесе све оно што зна, посебно о тужној прошлости народа коме је припадао. У све приче о прошлости уносио је и дозу хумора, па је тако читаву тематику чинио још занимљивијом и привлачнијом за децу којој се обраћао.
МЕЂУТИМ, није се баш свима допало оно што је Сремац радио, па је пред крај школске године дошао у сукоб са изаслаником министра просвете. Изасланик је од колега сазнао да Сремац задаје ученицима да напамет науче неке народне и родољубиве песме. Посебно је тражио да се научи "Отаджбина" Ђуре Јакшића. Када му је изасланик министра приговорио речима: "По вашем схватању и нахођењу најбоље би било дати ученицима лиру да читају?" Сремац је одговорио: "Лиру, дабогме, збирку одабраних и познатих песама које се у народу и иначе певају, а не Бебелове и Липкнехтове расправе о социјалној демократији или о социјалној револуцији".
Својим начином предавања Стеван Сремац је изборио изузетан углед у очима својих ђака, од којих су многи говорили да им је због њега "омилела цела књижевност".
Истовремено, Сремац је био веома омиљен и у Нишу. Становницима овог тада не тако великог града изузетно се допало то што Стеван Сремац, иако "господин из Прека", није избегавао дружење са обичним народом. Свидело им се и то што је поштовао краља Милана, који је допринео да се Србија прошири за четири округа и од малене кнежевине подигне на ранг краљевства. То је за њих било веома важно јер је краљ Милан управо Ниш прогласио другом престоницом Србије.
Ту, у Нишу, у време свог првог боравка у овом граду, Стеван Сремац је почео да сарађује у "Старој Србији", гласилу нишких либерала, којима је и сам припадао. Били су то, заправо, његови први књижевни радови.
Писао је краће текстове, сатиричне природе који се нису допадали тадашњој власти. Због тога је био проглашен за опасног политичког противника, а власт га је из Ниша послала у Пирот, да тамо службује. Међутим, како се у Пироту није могао кретати као у Нишу, нити је имао тако велики број пријатеља пожелео је да се врати у нишку гимназију. После две године тадашњи министар просвете Стојан Новаковић услишио је његову молбу и дозволио му повратак у Ниш...

РЂУ - У ШКОЛУ
ВЕЋ прве године његовог службовања у Нишу Сремца је на улици зауставио један родитељ.
- Господине, како мој син у школу? - питао га је овај човек.
- Бога ми, право да кажем, неће да учи, рђаво је...
- Тако је! Несрећа је то: да је добар ја би` га даја на занат, али је рђа, није пристао за никуд, па га накара` у школу. Фала ти!
(НАСТАВИЋЕ СЕ)