Осећај припадности нацији био је код Сремца изузетно изграђен, и у тренутку кад је Србија одлучила да крене у ослободилачки рат од Турака, 1876-1878. године, он није имао никакву дилему, већ се одмах прикључио том покрету. Професор Милан Кујунджић, у књижевности звани Абердар, основао је тада такозвану Ђачку батерију и Сремац се у њу, међу првима, добровољно уписао.
Међутим, нису сви били благонаклони у односу на овај потез. Ђачку батерију добровољаца неки су назвали "мидер батеријом", а међу противницима је био и Сремчев ујак Јован Ђорђевић. Он је формирање ове батерије сматрао авантуром, а не довољно промишљеним потезом.
- Да си ти темељитије конституције и војнички спреман за борбу, ко би био тако глуп да те задржи - говорио је Ђорђевић. - Па и без тога не браним ја теби да се бориш за идеале српства, за које би и сам душу своју дао. Али, ти идеш тамо где ћеш гладовати и цвокотати од зиме; где ћеш да помогнеш Кујунджићу да стекне колајну, а себи јектику или сигурну смрт... У име твоје покојне матере и у име твог покојног деде, хоћу да ти приговорим... Нјима сам се заверио да ћу да бдети над тобом. То сам до данас вршио савесно, па морам и сад, можда последњи пут да вршим, кад ти место њих кажем: Не иди!
Ђорђевић је објашњавао Стевану да Ђачку батерију не води никакав војсковођа, већ занесењак, лирик коме остали треба да послуже као декор за стицање славе. Међутим, сестрић га није послушао.
- За мене би била највећа срамота не узети учешћа у борби за ослобођење, ма ко ме водио! - одговорио је Сремац свом ујаку. - Сви сте нас томе учили, а ви понајвише: да живимо и гинемо за српство! Учили сте нас пуних двадесет година... Сви кличете годинама кроз своје песме: "Доле ропски ланци! У свети рат!" - а сад, кад је рат на прагу - "Немој у рат!" Кад се треба латити пушке - "не дирај, то није за тебе!" Иду толики да проливају своју крв за српске вековне светиње, а ја шта! - да за то време обијам каванске прагове. Не, то не смем, не могу, то нећу. Не припадам ја само себи и породици, него и нацији... тако сте ме сами учили!"
Сматра се да је одлазак у добровољце био први и једини сукоб сестрића и ујака.
У БОЈЕВИМА Сремац није учествовао, јер прилике за то није било. Па, ипак, били су то изузетно тешки дани. Ђачка батерија била је препуштена сама себи. Сремац је ишао пешке од Београда (пошао 8. јануара) до Алексинца (стигао 14. јануара), па затим даље до Ниша и Врања. На путу се гладовало и цвокотало од зиме. У војсци је добио чин каплара. Из тог похода једва је извукао живу главу.
У успоменама његовог саборца и пријатеља Михаила Церовића остало је забележено да је на путу од Власотинца ка Владичином Хану, где се кретала његова јединица, Сремац од умора и исцрпљености заспао у снегу и умало ту није остао. Само је претња револвером возачима поштанске кочије, на коју је Церовић био принуђен, допринела да касније познати писац буде спасен, тако што су га овом кочијом превезли до Владичиног Хана.
Сремац се брзо опоравио и прикључио својој јединици која је стигла до Врања, где се улогорила. Међутим, његове муке настављене су и у Врању.
- Сместили смо се, управо збили у једну собу, сниску и влажну, лежимо као прасци, један уз другога - писао је Сремац свом ујаку Јовану Ђорђевићу. - А, што се тиче хране, ту тек личимо на праве прасце. Досад смо се на путу хранили живим, а сада куваним кукурузом. Добро је само кад га има и кад идемо напред!
Из рата Сремац се вратио исцрпљен телесно, али не и духовно. Велики родољуб и поборник ослобођења веровао је да је рат из кога долази само предигра једне нове, веће драме, која се у будућности мора одиграти, "јер су у поседу вековног непријатеља и даље остали Косово, Дреница, Санджак, Повардарје - места старе српске славе и величја".

УНУТРАШНјИ ГЛАС
ЈАНУАРА 1878. године јавио се Стеван Сремац писмом свом ујаку Јовану Ђорђевићу и још једном покушао да оправда свој одлазак у рат.
- Поштовани и драги ујо - пише он - извините, нисам вас могао послушати. Зове ме света дужност. Скоро ћемо даље кренути, док се мало одморимо. Путовали смо осам дана, све пешке, с почетка по мраку, а доцније по блату и снегу. Последњих дана кад смо ишли преко неких планина, дувао је јак ветар и снег је вејао, ту смо се мало намучили... Још једном извините што сам послушао свој унутрашњи глас и позив, а не ваше савете.

(НАСТАВИЋЕ СЕ)