Пише: Зоран АРАЦКИ
СТЕВАН Сремац је веома волео свој родни град Сенту и поносио се њом. Из тог разлога, много касније, у Србији потписивао се са Сенћанин. Ипак, напустивши овај град као дете, више није долазио да га види.
- Чујем да је сва пијаца сенћанска у јеврејским рукама, па ми сад није мило да тамо дођем - говорио је Сремац Ј. Вујићу, великом добротвору Београдског универзитета, такође пореклом Сенћанину.
У Београду Стеван Сремац је учио у Првој гимназији, тада Великој. Ову школу завршио је 1874. године. Гимназија је тада имала само шест разреда и није било матуре. Директор гимназије био је Ђорђе Малетић, а професори Стојан Новаковић, Стојан Бошковић, Милош Зечевић, Гаврило Витковић, Јован Ђаја, Стеван Каћански, Алимпије Васиљевић и дуги. Заједно са Сремцем, гимназију су тада завршили Лјубомир Недић, Стеван Мокрањац... Друговао је и са бившим професорима гимназије Сретеном Пашићем, Витомиром Младеновићем, Светозаром Атанацковићем, Ристом Николићем...
Сремац је био од оних који су волели да читају. Како је његов ујак Јован Ђорђевић, код којег је живео, био управник Народног позоришта то је веома често гледао театарске представе.
У Београду је Сремац учио и Велику школу, од 1874. до 1878. године.
- Једанпут Србијанац, он је то остао стално - написао је у свом тексту "Стеван Сремац Човек" његов биограф академик Павле Поповић. - Поставши пунолетан 1875. он је одмах примио српско поданство. "Био је", каже се у његовом Службеном листу, "аустријски поданик до 1875, а од тада српски."
На Великој школи, Сремац је учио историјско-филолошки одсек. Професори су му били: Даничић за филологију, Новаковић за историју српске књижевности, Стојан Бошковић за општу историју, Панта Срећковић за српску историју. Уз старе пријатеље на Великој школи стекао је и нове, међу којима Саву Антоновића и Луку Лазаревића, познате београдске професоре.
У ВРЕМЕ када је Стеван Сремац био на Великој школи, Србију су преплавиле социјалистичке идеје Светозара Марковића. Међутим, Сремац им се није препустио и оштро их је критиковао. "Нове људе" Сремац је готово по правилу приказивао карикатурално. О самом Светозару Марковићу говорио је с подсмехом. Смејао се томе како су га називали следбеници његови именом, а не презименом, додајући при том реч "покојни". Лјубомир Недић је објашњавајући Сремчев однос према Светозару Марковићу подсетио да је Сремац употребио Нјегошев стих: "Свету лампу луд вјетар угаси", мислећи на штету коју је по његовом мишљењу социјалистички покрет Марковића нанео српској народној мисли.
Међу младим људима у Србији су се у то време све чешће помињала имена Карла Маркса, Енгелса, Бихнера, Чернишевског, Бакуњина и других, а речи "нови поредак", "ослобођено друштво", "социјална деморкатија", "социјализам и интернационала", "федеративни савез радничких и земљорадничких организација" постајале су све омиљеније. Сремац је имао доста другова у тим срединама и с пажњом је пратио оно што се тамо говорило и догађало. Међутим, редовно је остајао по страни.
Васпитаван у најранијој младости на патријархалним схватањима и традицијама он није могао и није желео да се укључи у тај нови покрет. Концепцију о народу, његовим патњама и робовању, поезији и миту, схватао је као врховно благо сваког Србина. Управо због тога чврсто је остајао на позицији да је ново друштво нешто што не треба подржавати. Таквом ставу остајао је доследан и у својим приповеткама.
- И као што у историјским приповеткама глорификује народне владаре, велможе и јунаке, знане и незнане, тако у хумористичким причама, где се дотиче политичког живота оног времена ("Идеал", "Максим", "Луминација на селу" и др.) испољава јасно оштрину своје сатире и духа према политичким противницима и њиховим назорима - оценио је Миле Павловић, његов биограф, додавши при том тврдњу да је Сремац био - "чист националист"!

ПОНОСНИ ПАТРИОТА
СРЕМАЦ је имао много пријатеља, а један од њих био је Антун Густав Матош, који је своју прву рецензију написао управо о Сремчевој "Ивковој слави".
- Није се ради критике на мене љутио као Јанко Веселиновић - говорио је Матош. - Сам велик шовиниста, знајући ме праваша (онда ме београдска боемија зваше Фолнеговић), он ме сматраше изгубљеном овцом, залуталим непробуђеним Србином, нарочито пошто му описах свог "диду", пунокрвног Хрвата, Буњевца и бачког учитеља. На њега ме Сремац невјероватно подсјећаше, не слутећи да ме то сијећање на бачка села, на дунавске ритове, на сјајне и широке хоризонте оних богатих равница највише к њему привлачило... Бијаше типичан Србин, конзервативац и загрижени либерал, националист... патриота поносит као Свифт, обожаваше своју земљу као Стерн.
(НАСТАВИЋЕ СЕ)