Пише: Зоран Арацки
СТЕВАН Сремац је својим раскошним пером подједнако прославио и српски север и српски југ. Рођен у Војводини на обали Тисе, у Сенти, са подједнаким заносом писао је и о животу у Војводини, као и о животу тек ослобођеног југа Србије, а на крају и о самој престоници - Београду.
У време рођења Сремца 1855. године Сента се као и цела Војводина налазила на територији Аустроугарске, али је у овој малој вароши грађанске традиције било доста Срба, Мађара, Немаца и нешто Јевреја. Свака кућа у тој идиличној вароши прича је за себе. Овде је живело много људи који су оставили дубок траг у српској култури, од Јоце Вујића, највећег добротвора београдског универзитета, преко Јована Ђорђевића, писца српске химне "Боже правде", Евгеније Ђеке Брановачки, добротвора Матице српске итд. Па, ипак, Стеван Сремац је, свакако, један од најзнаменитијих Сенћана.
Сремчев блиски пријатељ и биограф професор Миле Павловић у литератури познат под псеудонимом Миле Крпа портретише Сенту 1938. године (у биографској књизи о Стевану Сремцу) као стару варош "пре римског владања" окружену салашима и ритовима... а други биограф Павле Поповић, академик, наводи да је она посредно описана у Сремчевом роману "Поп Ћира и поп Спира".
- У свом најбољем делу "Поп Ћира и поп Спира" - каже академик Поповић - он (Сремац) се сећа свог родног места, и Бачке уопште, са нежношћу. Помиње сваки час Тису на којој Сента лежи, или Тисапарт, тј. крај вароши поред Тисе: одушевљава се бачким народним песмама: помиње и управо описује Бачку и ако се приповетка дешава у Банату.
У Сенти, граду сатканом од колорита различитих вера и култура, родио се Стеван Сремац 23. новембра 1855. године (по старом календару 11. новембра), око 5 сати по подне, у дворишној кући својих родитеља. Нјегов отац Аврам Сремац био је сенћански кројач скромног порекла, а мајка Екатерина Катица из угледне српске трговачке породице Филипа Ћорђевића, из истог места.
Аврам Сремац и Екатерина Ђорђевић венчали су се у Сенти 12. новембра 1853. године, у православном храму светог архангела Михаила, који и данас постоји иако је од његове изградње прошло више од два и по века. Аврам је тада имао 24 године, а Екатерина 19. Из тог брака родило се троје мушке деце: Стеван 1855, Јован 1857. и Андреј 1858. године. Браћа су рано остала без родитеља. Мајка им је умрла веома млада, с 24 лета (Стеван је тада имао три године), а 1867. године, шест година касније, умире им и отац. Дечаци су одрасли у дединој кући, а како су брзо остали и без деде, бригу о њима преузео је ујак Јован, који се са сестром Мартом 1868. године преселио у Београд.
Сремчев брат Јован био је дворски лимар, док је млађи Андрија постао кројач. Он је отишао у Америку, постао имућан и живео у граду Вест Инглвуд, у америчкој савезној држави Нју Джерси. Андрија је свом родном граду Сенти завештао 1938. године 100.000 динара ради оснивања задужбине за школовање сироте деце, а такође поклонио Србској православној црквеној и школској обштини у Сенти три ордена Стевана Сремца, који се данас чувају у сенћанској библиотеци. Јован Сремац је после Стеванове смрти 1906. године поклонио граду Нишу и Народној библиотеци његову вредну личну библиотеку од скоро 1.000 књига.
На северном делу гробља у Сенти недавно су супружници Теодора и Петар Терзић, истраживачи завичајне историје, пронашли, сав зарастао у коров, споменик који је Андреја Сремац подигао својој мајци. После неколико дана чишћења, у чему је припомагао и локални гробар, и поновног клесања имена појавио се монумент у пуној величини. На споменику је поред имена Катице Сремац и остале фамилије забележено да га је подигао Андреја Сремац "грађанин слободне Америке у Нјујорку". На том споменику нема имена Стевановог оца Аврама. Та чињеница објашњава се тиме да брак Аврама и Екатерине није био баш најсрећнији. Убрзо после смрти Екатерине, Аврам се оженио Милицом Радивојевић и 1861. године са њом добио сина Владимира.
Претпоставља се да је и Аврам Сремац сахрањен на гробљу у Сенти, али нико не зна где се налази његов гроб.

УЖИВАО У КОЦКИ
СТЕВАНОВ отац Аврам волео је кафану и често у њој остајао до дуго у ноћ уживајући у пијанкама и коцки на којој је обично губио велике суме новца. Временом је постао груб према жени, па су се из њихове собе понеки пут чули псовка и плач.
- Био је лепо развијен, са ведрим, веселим очима и руменим лицем - описао је свог оца Стеван Сремац. - Носио се како се носе немеши и велика господа. Шешир мало наеро, увек обријан и брци уфитиљени. Са нама се мало занимао, иако нас је много волео... Кући је често касно долазио, због чега се, понеки пут, чули псовка и плач, али се он на то није обазирао...
(Наставиће се)